Парада

Након данашњег дана, Србија више нија иста - Србија је просвјетљена непомућеним сјајем и чистотом српског војника, који је кроз читаву своју историју, величанствено и несебично, жртвовао тај један живот који свако од нас има, не да би се промовисао или тражио нешто заузврат, него да би на најскромнији могући начин, одбранио нејач и устројство наше државе, нажалост, уз високу цијену коју је Војска Србије, више пута кроз историју плаћала.

Због тога је, браћо и сестре, понос који данас осјећамо непроцјењив, баш као што су непроцјењиви животи милиона српских војника, узиданих у темеље нашега друштва, својом узвишеном жртвом, жртвом која је српску војску и српски народ заувијек спојила у једно.

Вечерас се радујем због вас, браћо и сестре, јер знам да ћете се ујутро пробудити, не презрени, не огорчени, не сломљени, него испуњени радошћу, поносом и надом, тим осјећањима толико нам потребним да васкрснемо из пепела, а с нама и наша отаџбина Србија.

Након данашњег дана, многе ствари су се вратиле на своје мјесто у срцу сваког правог Србина. Нека ту и остану.

Живјела Србија!

Идеја

У свијету плурализма идеја, ставова, промишљања, толико је уско и ограничено сматрати да за сваки проблем постоји само једно рјешење. Можда постоји најбоље рјешење, али најбољи суд о њему може донијети само онај ко се уздигао изнад ситничаве садашњице у свијет идеја које постоје по себи, не дозвољавајући мислиоцу да се емотивно веже за било коју од њих. Међутим, субјективни какви јесмо и емотивни у својој субјективности, најчешће пуштамо да нас сопствене страсти и егои воде кроз наше личне борбе и дискусије, без да реално саслушамо и промислимо шта други има да каже. Ставове људи разматрамо сходно таборима из којих долазе, слушајући оно што желимо да чујемо, и затварајући свој ум од оних који би могли пољуљати наш свијет. Љепше је живјети у слијепилу сопствених илузија, него ли отворити мисли богатству облика и боја чија нас страност тјера назад на, за нас, сигурну територију утврђених догми, предрасуда и 'доказа' којих се слијепо држимо.

Заправо, није ли то страшна трагедија данашњице, баш као и јучерашњице, а највјероватније као и сутрашњице самог човјечанства?

А Запад, у напону своје снаге, негира право на различитости.
Запад, предвођен САД-ом, дао је себи за право да преузме монопол над вриједностима, намећући своје вриједности, које су израз једне епохе западне цивилизације, дакле, временски и географски ограничене, да постану универзалне вриједности цијелог човјечанства! Колико ли је то тек арогантно!? Колико је непоштено према осталим цивилизацијама, од којих су неке и старије од западне?

И када се сјетимо масивних помора у Индији због амбиција западних компанија, и када се сјетимо геноцида над сјеверно-америчким Индијанцима, и када се сјетимо свих ратова који су вођени у посљедњих 150 година, укључујући и сукобе који се данас воде, да ли нас онда чуди толики отпор који постоји у окупираним и колонијализованим земљама, или пак оним земљама које су се ослободиле окупације Запада, према свему ономе што је западно, а што није било дио њихове цивилизације прије 'доласка демократије и њених вриједности'?

И то је такође ограничавајући фактор - ти људи одбијајући вриједности Запада, које нису дио њихове цивилизације, или барем то нису биле прије окупације, тј. колонизације, понекада, можда чине неправду, можда пропуштају да усвоје нешто добро и вриједно, затварајући свој ум, затварајући своје срце према ближњима 'с друге стране'.
Међутим, на 'другој страни', нису ли САД, поред Римског Царства, једина већа држава која се ширила 'бранећи се' и то на територије на којима није било ниједног Американца прије тога или је њихов проценат био занемарљив? Није ли смјер империјализма више него једнозначно одређен свим овим збивањима чији смо што свједоци што протагонисти и ми сами?

Да ли је онда за већу осуду масовни протест против западних вриједности у окупираним земљама, или пак, одсуство било каквих масовних протеста против недјела и злочина Запада широм свијета у самим западним државама?

Прије него што кренете да критикујете свој народ, запитајте се, најприје, какви су други народи? Најприје они око нас, а затим они, због чијих дјела или не-дјела, због чијих режима, наша држава и наш народ, реално, највише испаштају!

Запитајте се, какви би били други, након двије и по деценије константне сатанизације, економских санкција, демонстрације војне силе против чије моћи, наша војска дјелује као ученик са праћком који је стао испред наоружаног војника у пуној ратној опреми.
Размислите, колико смо избора имали и, забога, престаните да кињите овај напаћени народ! Дајте му времена, дајте му предаха, и што је најважније, дајте му идеју за коју би смогао снаге да устане и прије него што би било који други народ то био у стању.

Нама не требају себичне идеје на личном плану. Човјек је друштвено биће. Човјек је дио друштва, а данас и дио нације и државе у којој живи. Само једна свеобухватна идеја, може довести до потпуног препорода државе и друштва, па самим тим и нас као појединаца који им припадамо.
Таква идеја, да би била искрена, да би имала реалне шансе за успјех на опште задовољство народа, мора бити патриотска. Једино патриотска идеја има довољну енкапсулацију заједничких вриједности на довољно ограниченом простору, да се не расплине или самосатире, када дође вријеме њене реализације, а опет да задовољи снове народа који се за њу бори и који из тога црпи снагу и инспирацију да истраје. Све остало је неискрено и осуђено на пропаст било идеје, или, још горе, самог народа.

Зато, прије него што кренете да критикујете овај народ, дајте једну патриотску идеју, па ћемо онда даље расправљати.

Вече са мирисом слободе

Постоји ли нешто природније од лежања у трави у топлој јулској ноћи. Вријеме постаје ирелевантно. Машта сеже иза звијезда, баш као у неким давним данима када је свака нова спознаја била једно велико чудо. Најбољи другар весело трчкара, грицка дрвце и њушка територију. Трава још увијек не сврби и вјетар тјера комарце. Посљедња утакмица четвртфинала је исувише небитан догађај да би ово сакрално вече повратка свом искону жртвовао зарад ње. Искључујем свакодневницу - свако вече, сваки дан, би требао бити овакав. Могао би бити овакав да није неоробовања 'цивилизацијском напретку' који би нас све могао вратити назад у пећине, и то веома брзо, уколико будемо имали среће. Уосталом, ово човјечанство има само једну судбину изражену кроз Хајзенбергову неодређеност - или ћемо ка звијездама, или ћемо нестати. Вечерас поново плутам као слободан човјек, какав бих могао бити. У једном тренутку смарање ће поново да крене, а за смарање, најздравији је лијек рад, али не онај робовласнички у ком робујеш 40 година, да би се ослободио као пензионер који једва крпи крај с крајем и чека смрт као коначно ослобођење од егзистенцијалних мука. И смарање креће, чак и другар све више шири територију... Стављам га на поводац и трчећим кораком крећемо кући... у своју ћелију од 58 квадрата из које посматрамо свијет и маштамо како би чудесан могао бити.

Писма Влади Србије и председнику државе

Поштована господо/Поштовани господине Председниче,

с обзиром на велику спремност мојих колега за учешће у радним акцијама, изнео бих предлог да се од фирми у Србији затражи солидарност у виду давања додатних 5 до 10 слободних радних дана за запослене који ће те дане да проведу на радним акцијама у обнови наше земље.

Имам јако пуно пријатеља и колега који желе да дају крв како би имали бар два слободна дана више која би могли провести у радној акцији, али сматрам да то није хумано, јер организму треба барем недеља до две да се опорави у том случају.

Ипак, ако су већ људи спремни да дају своју крв како би ишли на радне акције, онда би и свака компанија у знак солидарности могла издвојити барем 5 радних дана за сваког запосленог који жели да иде у радну акцију обнове наше отаџбине.

Свој допринос дајем и даћу га колико је год то у мојој моћи да опоравимо нашу државу, због тога вам/Вам и шаљем овај свој предлог.

Срдачан поздрав,
Александар

Свети Ђорђе убија аждају (по други пут)

У данима искреног поштовања према мудрости руског руководства у рјешавању украјинске кризе, налетих на чланак Ђорђа Вукадиновића писаног за Политику, у ком дотични новинар и донекле аналитичар, карактерише руску 'пасивност' у најновијим украјинским збивањима слабошћу и наговјештајем њеног пораза.

Уз поштовање према Вукадиновићу, али дати чланак представља гомилу глупости и један изузетно ограничен поглед на вјероватно најзначајнија геополитичка дешавања од краја Другог свјетског рата. Од некога ко највећи дио свога времена посвећује политичким, па самим тим и геополитичким темама, свакако бих очекивао једну свеобухватнију и објективнију анализу.

Оно што се дешава у Украјини данас, уствари је глобални геополитички рат који се води на више поља и у више равни, а не само на једноме пољу једне од њих, на шта се фокусирао Вукадиновић – поље примјене тврде, видљиве силе у геостратешкој димензији. Према Вукадиновићу, Русија би поступила једино исправно да је заједно са Кримом извршила и анексију остатка Украјине. Наравно, сигуран сам да би Вукадиновић у том случају руско руководство са Путином на челу, сматрао достојним своје историјске улоге, међутим, сукоб у Украјини захвата више ортогоналних димензија, на први поглед невидљивих за обичне посматраче, међу које се овим горе чланком сврстао и Вукадиновић.

Прва димензија  је духовне, цивилизацијске природе. Руско руководство јако добро зна ко је на власти данас у Украјини и да та власт нема легитимитет у народу. Управо захваљујући сукобима на простору Балкана кроз посљедњих пар вијекова, Руси могу да схвате да чак и један народ може да се крвно и историјски непомирљиво завади по идеолошкој основи, а то није нешто што Руси желе са братским украјинским народом. 

Крим је вјековима био руски, барем до Хрушчова и 1954. али је чак и онда неформално остао руски до распада СССР-а. Поступак поновног припајања Крима је обављен без сукоба и уз минималне губитке изазване само једном провокацијом малобројних агената Десног сектора који су успјели тамо да се убаце. То припајање ниједан Украјинац са проруским сентиментом (а таквих је и даље већина тамо) не може да Русији узме за зло – то је задовољење историјске правде. С друге стране, отворена интервенција Русије, у остатку Украјине, наишла би на подршку код руског становништва и извјесног броја проруски оријентисаних Украјинаца, међутим, не треба испустити из вида да би таква интервенција код осталих Украјинаца највјероватније изазвала отпор.

Ма колико Десни сектор покушавао да се наметне као једна од главних политичких струја у Украјини, већина Украјинаца се према кризи у Украјини односи поприлично суздржано. Дакле, маса људи, Орвелових прола, држи се по страни. Руска отворена војна интервенција би свакако довела до тога да се велики број њих, под утицајем пропаганде Запада и украјинске нелегитимне власти, опредијели за страну којој тренутно не желе да припадају, а против Руса.

За то вријеме, Русији, за разлику од Америке, није од интереса да створи жариште на свом прагу и проспе злу крв са народом, који реално по својој култури и идентитету представља братски, истородни народ руском. Русија овдје не гледа само данас, она гледа и сутра, гледа у будућност. Данашња олигархија у Кијеву је дошла државним ударом на власт. Она нема легитимитет у народу и покушава по сваку цијену да га стекне. Одатле и њихове провокације. Они ЖЕЛЕ да Русија уђе у Украјину својим војним трупама, тачније они су ПОСТАВЉЕНИ на власт да такво што ИСПРОВОЦИРАЈУ. На тај начин, они служе својим меценама из Вашингтона, којима је пошто по то стало да спријече зближавање Европе са Русијом, те створе ново жариште као оправдање за егзистенцију НАТО-а. Европа, такође, активно учествује у свим овим збивањима играјући на карту дискретног удаљавања Украјине од Русије (дакле не толико милитантно и отворено као што то раде САД), али уз истовремено задржавање руског гаса у својим домовима. Дакле, и ЕУ и САД имају сличан крајњи циљ, отимање Украјине ван зоне утицаја Русије, мада различитим средствима. Њима би такође било од интереса окретање украјинског народа против Русије, међутим, цијена такве операције била би исувише висока. Због тога, за разлику од САД-а, Европи није у интересу још један ратни сукоб у своме дворишту.

С друге стране, Русија у свему овоме игра своју партију више него добро, барем за сада. На њеном челу је тим велемајстора који и у тренуцима када би емоције сваког нижерангираног политичара одавно понијеле и натјерале на непромишљен потез, још увијек није направио ниједну значајнију грешку. Путин и руско руководство играју једну од највећих геополитичких игара уз контролисану употребу силе које је човјечанство до сада видјело и то је тек почетак...

Поред борбе дуж наведене цивилизацијске димензије, која спаја руски и украјински народ, и чије је очување од суштинске важности за будућност руске државе, ту је такође и економска димензија.

Русија има снажне економске везе са земљама Запада и то не само на нивоу енергетске сарадње која је доминантна, него и по питању државних обвезница земаља Запада (посебно САД-а) које руска држава има у свом власништву, а које представљају праву финансијску бомбу у њиховим рукама. Такође, Русија је са својом повољном инвестиционом политиком привукла велика страна улагања, међутим, и сама Русија је довела себе у поприлично завистан однос према западним земљама. Уколико би Русија отворено војно интервенисала у Украјини, оштрије економске санкције би постале неизбјежне, чак и у ситуацији у којој би због њих испаштали и Запад и Исток, барем неко вријеме. САД би искористиле ту прилику да прогурају Набуковог насљедника. Изоловали би Русију на њеном украјинском жаришту и вјероватно поново оживјели сукоб у Сирији, па затим и Ирану, како би отворили простор за гасоводе са простора Средњег Истока према Европи. Већ изгубљени рат у Сирији би вјероватно преокренули у побједу, а онда би на ред дошао и Иран. У том случају, Русија би остала изолована. 'Анаконда' би завршила са својим смртоносним стиском, истиснувши посљедњи зрак Медитерана из плућа руске државе.

У том случају, руска војна 'побједа' у Украјини била би руски глобални геополитички пораз који би Русију гурнуо тамо гдје САД и Запад све вријеме сматрају да треба да се налази – на мјесто регионалне силе и ништа више од тога.

Ту постоји још неколико димензија, али сљедећа, која је и најочигледнија, јесте геостратешка димензија сукоба у којој је Русија однијела своју најзначајнију побједу од распада СССР-а, присаједињавањем Крима Русији. Изведена на брз, ефикасан и професионалан начин, без отворених сукоба и већих жртава, та акција ће вјероватно бити предмет изучавања не толико у војним колико у обавјештајним школама свих већих држава. Ипак, и овдје смо тек на самом почетку.

Специфичност украјинске кризе јесте и у томе, што су се у Украјини сукобила два највећа геополитичка мајстора у лику Запада предвођеног САД-ом и Русије. Да је криза у Украјини била споља темпиран, а не стихијски израз воље украјинског народа, говори и њено поклапање са одржавањем зимских олимпијских игара у Сочију. Руска пасивност, мада разумљива, дјеловала је поприлично обесхрабрујуће по руске интересе на просторима Европе. На тренутке је дјеловало да Јанукович може да одржи ствари под контролом, међутим, његово оклијевање по питању употребе силе против наоружаних демонстраната, сигурно да није помогло руским плановима. Ипак, све до крвопролића на Мајдану, изазваног дјеловањем снајпериста под окриљем Десног сектора, дјеловало је да ће се криза отегнути у недоглед, тј. до сљедећих избора. Међутим, олимпијске игре су се приближавале крају, било је јасно да ће Русија узвратити ударац након њих, те се Западу очигледно журило да Русију у Украјини порази прије 23. фебруара. И заиста, 18. фебруара креће крвопролиће на Мајдану. 21. фебруара Јанукович потписује договор са опозицијом о конститутивним реформама и одржавањем превремених предсједничких избора. 22. фебруара Јанукович напушта резиденцију и губи му се сваки траг, барем на неколико дана. 23. фебруара олимпијске игре се завршавају и све указује на то да је Русија изгубила најважнију геополитичку битку, трудећи се да сачува идеал олимпијских игара и свој образ пред читавим свијетом.

Наравно, тако се бар чинило нама споља... Међутим, руско руководство је очигледно имало и План Б... Убрзо долази до изненађујућег преокрета на Криму и постаје јасно да Русија још није рекла своју посљедњу ријеч у Украјини. Након почетног изненађења и Запад долази к себи. Војску у расулу, потпуно незаинтересовану да за компрадорску власт у Кијеву гине и убија цивиле, замјењују плаћеници из “Академија”, некадашњег “Блеквотера”, те екстремисти Десног сектора, заједно са припадницима јединица лојалних кијевској хунти. Сукоби у Украјини прерастају у партизанску и антигерилску борбу на просторима области Доњецка и Луганска, те масовне протесте у Харкову и Одеси.

Оно што је занимљиво примијетити, то је да свака етапа борбе носи своје специфичности, управо због величина два противника која тренутно воде свој геополитички рат у Украјини. И тако ће се наставити, вјероватно све до краја партије. То је игра у којој свака страна учи из потеза противника и узвраћа најбоље што може. Често неочекивано, јер је улог толики, да уколико се у Југославији, Либији, Сирији, и могао приуштити један те исти сценарио, овдје већ морају да се ваде “кечеви из рукава”. Крим је присаједињен муњевитом обавјештајно-војном акцијом. У Доњецку и Луганску се водила партизанска борба ниског интензитета све до одржавања референдума, да би већ након њега отпор проруских снага постао изразито снажнији. Понегдје провири покоји "корнет"; снаге самоодбране изгледају све професионалније, боље наоружане и увјежбане, а ако неко зна да герилски ратује на својој територији, то су свакако Руси. Шта нас чека у Одеси и Харкову, још увијек не знамо, али знамо да провокација нелегитимних украјинских власти ужасним злочином у Дому синдиката Одесе, над својим народом није успјела. На шта су Запад и његове украјинске марионете даље спремне, можемо само да нагађамо, али оно што је очигледно, то је да је жртвовање народа Украјине саставни дио њихове стратегије за распиривање сукоба ширих размјера, провокацијом руске војне интервенције и стварањем зле крви између руског и украјинског народа на дуже стазе. Уосталом, не тако давно слично су учинили и са народима Балкана (“divide et impera”).

За то вријеме, Русија полако преузима превласт над преосталим регионима са доминантним руским сентиментом. Свакa етапа те борбе обилује својим специфичностима, а побједник у том рату, неће нужно бити онај који први војно закорачи у њега, него онај који не истроши, или барем онај који посљедњи истроши своје адуте. Исток и Југоисток Украјине представљају њене најразвијеније и геополитички најважније области. Онога тренутка када се те регије отцијепе и пређу под окриље Русије, Украјина ће Западу постати интересантна колико и Бежђеђе крај Невесиња. Биће то за Запад економска рупа без дна, оптерећена дуговима, без значајнијег геополитичког или економског значаја. Битка која се данас води за Украјину, води се дакле за њене стратешки најзначајније области, а у њима Руси диктирају дешавања. Онога тренутка када се они отцијепе од Кијева, и остатак Украјине ће пасти у загрљај Русије као зрела крушка. Питање је само, да ли ће таква Украјина, преоптерећена економским дуговима и новокомпонованим украјинским фашизмом, Русији бити потребна? Уз одговарајуће реформе и суочавање са фашистичким струјама можда, али без тога, вјероватно не. Биће то вријеме када ће и украјински народ коначно морати да каже своју ријеч и пређе из улоге пасивног посматрача у положај активног учесника у тренутним геополитичким дешавањима на својој територији.

Битка која се данас води за Украјину, јесте битка за њене јужне и југоисточне крајеве, који су од посебног значаја због свог геополитичког положаја, развијене индустрије и богатих налазишта минерала и енергената. Русија свој рат за те области води на више поља, више димензија, до сада веома успјешно. У тим областима преовладава анти-мајданско расположење, међутим, за коначну побједу, потребно је потпуно и суштински привољети украјински народ на руску страну, а то се не може учинити примјеном голе силе. 

И поред тога, ово је отворени рат. У њему је Западна ала наишла на свог “Светог Ђорђа”. 

Свака ријеч подршке народу Русије и Украјине који се данас бори против уније глобализма и повампиреног зла фашизма, квант је енергије који доприноси овој исконској борби. Ваша суздржаност и неазинтересованост за ове догађаје, представља слагање са постојећом политиком хегемоније и униполарне атлантистичке доминације. Ваша подршка Десном сектору представља отворено стављање на страну оних снага које су неколико пута у прошлости прегазиле Балкан, уназадиле наше земље и разбиле наш народ на дијелове који се вјероватно никада више неће побратимити и помирити међусобно.

Ком ћете се приклонити царству? Избор је јасан, или бисте још увијек најрадије остали неутрални?

Размишљајте брзо, јер замајац историје нам се неумитно приближава, снажан и свеобухватан као никада до сада. Прекретница, преломница историје је пред нама. Послије ње, више нема повратка назад.

"Волимо Великог Брата!" (а сада нас смакните)

Понекада размишљам како су Хрвати најхрабрији народ на свијету, а онда то припишем историјском незнању. Понекада размишљам како су Срби најглупљи народ на свијету, а онда то припишем пропагандном притиску. Међутим, данашња изјава америчког амбасадора у Србији оставила ме је запањеног, не због његове храбрости, нити због његове глупости, него због тромеђе ароганције, лицемјерја и лудости на којој се дотична персона очигледно налазила док ју је давала.

Наиме, издвајам сљедеће (преузето са сајта РТС-а):

"Наша позиција је јавна и ми осуђујемо то што Русија ради. И ЕУ је користила веома оштру реторику".

"Када говоримо о томе шта би Србија требало да уради, морате се запитати како ви сагледавате вашу територију. Размислите о вашем погледу на територијални интегритет. Да ли сте доследни? Где су у свему томе руске акције? Да ли верујете да је то што је Русија узела Косово као пример (за отцепљење Крима) згодна аналогија? Или мислите да, можда, није?", рекао је Кирби.

Кирби је додао да Србија не мора да изабере али да треба да одлучи шта је у њеном интересу.

"Јасно је шта бих вам ја сугерисао, али на вама је да одлучите", закључио је Кирби.

Поред овога изјаве Девенпорта и Кацина од јуче (21. марта 2014.) звуче још као бенигни 'пријатељски' савјети. Мајкл Кирби, амбасадор земље која је, противно међународном праву, била предводник бомбардовања Србије, тј. тадашње СР Југославије, и противно Уставу Србије отимања 17% њене територије, данас инсистира на принципијелности Србије!? Нису ли САД, које представља, и њихови савезници узори принципијелности, док заговарају поштовање интегритета код једних (Украјина, Турска, БиХ, итд.), односно сепаратизма код других (Кипар, СФРЈ, Србија, итд.)!?

Ни мање ни више, него Мајкл Кирби данас учи Србију досљедности, док су његова држава и њени савезници огрезли у досљедности сопствених недосљедности, од Мексика, Филипина, рата са Шпанијом у XIX вијеку, па преко Кореје, Салвадора, Вијетнама, Кубе, Костарике, Никарагве, Ирака, Југославије, Србије, Судана, у XX вијеку, до Афганистана, Ирака, Либије, Сирије, па данас Украјине у XXI вијеку.
Није ли политика силе коју представљате кроз историју управо доказала досљедност само једноме принципу - принципу јачања економске моћи и геополитичке позиције САД-а, без обзира на међународно право и законе које сте принципијелно кршили када су вам год стајали на путу остварења тог циља?

Ако ћемо о принципијелности, господине Кирби, онда принципијелно вратите Србији Косово и Метохију, које сте отели противно Уставу Србије и праву на очување територијалног интегритета. Платите Србији одштету коју је кампања ваше државе и њених савезника нанијела бомбардовањем Србије противно међународном праву. Престаните са политиком двоструких стандарда према Србији, и онда разматрање вашег захтијева за досљедношћу Србије по питањима Крима и Космета можда неће изазивати запањеност код српске јавности, која се пита на каквим сте то опијатима, док од овог народа и његовог руководства тражите да вам се 'принципијелно' придружи у осуди земље која једино принципијелно подржава Србију!

Међутим, не заборавите господине Кирби, да ће тада Крим увелико бити у саставу Руске Федерације, којој је вјековима припадао, тако да ће паралела између Космета и Крима тек тада постати потпуна и Србији неће бити тешко да подржи територијални интегритет Русије.
Имајте на уму, господине Кирби, да ће се једнога дана тако и Космет вратити под окриље мајке Србије, којој припада.

Дошло је вријеме да се неке историјске неправде исправљају, да се успоставља равнотежа између сила на свјетској геополитичкој сцени, и да се разоткрива на глобалном нивоу право лице западне 'демократије', њене хипокризије и двоструких стандарда које намеће широм планете.

Због свега тога, Запад је изгубио сваки кредибилитет да било коме приговара било шта о било каквим принципима!
Запад води један једини, горе поменути, принцип - принцип јачања своје економске моћи и геополитичке позиције, до њима зацртаног циља, настанка униполарног свијета под палицом једне једине силе, са сједиштем у Вашингтону. Наравно, ту постоји и она друга могућност, а то је пропаст једне такве империјалистичке идеје односно силе која иза ње стоји.
Лешинари, тј. 'савезници', у виду сателита: ЕУ, Јапан, Кореја, Саудијска Арабија, чланице НАТО-а, итд. даваће своју подршку том једном једином принципу како би се дочепале парчета колача са глобалне геополитичке трпезе.

На чијој ће страни бити наша влада и њено руководство, да ли на страни савезника у успону, или непријатеља у деклинацији сопствене моћи, вријеме ће ускоро показати.
Ако је мудра, влада Србије не би никако смјела да подржи неофашисте са Мајдана, нити да се придружи осуди Русије, нашег јединог искреног савезника на свјетској политичкој сцени.
Ако није мудра, и ако то учини, отпор таквој марионетској власти постаће дужност, јер ће у противном ропство постати обавеза.

"Амерички сан"

Најјаче оружје капитализма, у борби против супарничких што идеологија што одсуства истих, био је и остао "амерички сан".
"Амерички сан", та изанђала флоскула, доминира свим аспектима нашега друштва, кроз своје различите форме и кроз различите друштвене слојеве.

Када видите рибу која се по читав дан шминка, пицка, дотјерује, она то чини да би упецала свој - амерички сан.

Када видите гомилу младића како упорно тренирају фудбал или кошарку, чак и када нису Бог зна како талентовани за те спортове они то чине да би зарадили милионе и - амерички сан.

Када видите средовјечну даму која своје слободно вријеме проводи испред ТВ екрана гледајући серије, она кроз њих живи - амерички сан.

Када видите младе који још у средњој школи упадају у банде и баве се криминалом са жељом да се на брзину обогате, они то чине да би остварили - амерички сан.

Када видите дјевојке које по читаво вече шопингују или се врте по тржним центрима и кафићима, по узору на своје јунакиње из "Секса и града", оне тако живе - амерички сан.

Када код пријатеља на ТВ екрану не видите ништа друго осим телетекста и квота, то је зато што он покушава да убоде - амерички сан.

Када видите јапије који се убијају од посла са одијелима, краватама и просјечним платама, док покушавају да постану нека муда или "вукови са Вол-стрита", њих заправо води - амерички сан.

Када видите наше предсједнике и премијере, политичаре и НВО активисте, да цитирају и глуме стране државнике, а не Стефана Немању, краљеве Драгутина или Милутина, цара Душана, деспота Стефана, Ђурађа Бранковића, Карађорђа Петровића, Милоша Обреновића, Петра II Петровића Његоша, Петра I Карађорђевића, и друге наше великане, они то чине по узору на - амерички сан.

И када данас видите Украјину, Венецуелу, Сирију, Косово и Метохију, јуче Југославију, Афганистан, Ирак или Либију, а сутра Иран, Босну и Херцеговину, Италију или Шпанију, знајте да и иза тога стоји - амерички сан.

"Амерички сан"! Господар сиромашних и средство богатих!

"Амерички сан" - живописна илузија, за којом се највише јури тамо гдје јавом владају ноћне море "Made in USA".

"Амерички сан", који је сјајно објаснио Џорџ Карлин:

Формула успјеха

Агитација је у моди. Велике силе гурају својe агенде што униполарног, што мултиполарног свијета. И док једни користе искључиво меку силу, економске погодности, позивајући се на заједничке цивилизацијске тековине и блискост, друге, оне војно и економски јаче, не либе се ни насилних сценарија да би остварили своје геополитичке циљеве, и задали нови 'шах' супарнику на табли Збигњева Бжежинског.

Збивања у бившој Југославији са почетка '90-их изњедрила су читаву методологију потпиривања сукоба и преузимања власти, која је својом егзактношћу кулминирала крајем '90-их година покретом 'Отпор'.

Да ли су етнички сукоби на просторима бивше Југославије дириговани на бази дате методологије, ком приликом су се 'отпораши' показали као врхунац њене ефикасности, или се она пак развила на бази искустава грађанског рата бивше Југе, ком приликом је 'Отпор' постао њен први егзактни израз, остаје дискутабилно и сасвим ирелевантно за чињеницу да таква једна методологија постоји и да се успјешно користи - преко Србије, Туниса, Египта, Либије, Сирије, Венецуеле, Украјине, Федерације Босне и Херцеговине. Том приликом се, када год ситуација није довољно запаљива, скоро па редовно међу "демократским народним снагама" нађе и по неки отпораш лично са својим богатим искуством (Египат, Украјина) како би додатно организовао агитационе снаге и помогао ширењу "пламена револуције" међу неодлучним припадницима несретног народа.

Дакле, једна таква методологија постоји и практикује се, а формула њене примјене показује висок проценат успјешности. Можда се питате да ли тај висок проценат успјешности повлачи за собом и оправданост њеног постојања? Не представља ли самим тим демократски израз воље народа, истина, насилан, али опет демократски, па самим тим и легитиман?

Одговор на горе дата питања је - не, нужно, а нарочито не у ситуацији када се већина народа држи пасивно по страни. Шта више, у једној таквој ситуацији, неколико хиљада демонстраната не може да представља народ. Наиме, докле се год већина народа држи по страни, њега представљају политичке снаге које је тај исти народ легитимно изабрао на претходним изборима, а на улици органи реда који штите Устав и поредак дате државе. Дакле, у таквим ситуацијама не може бити говора о "опште-народном устанку" или тобожњој "народној револуцији", барем не у њеним најранијим фазама.

Питате се онда одакле, у једној таквој ситуацији, висок проценат успјешности таквих иницијално "ненародних револуција"?

Одговор је једноставан - таква једна 'револуција' није базирана на вољи већине, него на амбицијама мањине, чији се интереси поклапају са интересима великих сила који их подржавају и од којих добијају пуну логистичку подршку - новчану, материјалну, едукативну, информативну. Формула њиховог успјеха је сљедећа:

- нађе се неколицина политички подобних агитатора, што познатијих и међу народом угледнијих, и понуди им се подршка за освајање власти у замјену за послушност

- агитатори затим покушавају да побуне народ, убјеђујући га да му је тренутна власт диктаторска и да их води у изолацију и економску пропаст, истовремено обећавајући "мед и млијеко" када они дођу на власт

- креће се са протестима

- када окупе барем пар хиљада што наивчина, што опортуниста, што болесника жељних насиља, агитатори крећу са захтјевима упућеним актуелним политичким лидерима да сиђу са власти, док западни медији захуктавају кампању подршке "опозиционим лидерима"

- уколико власти одбију услове агитатора, ови други започињу са изазивањем нереда, те насилним акцијама и инцидентима, како би се испровоцирала реакција полиције или евентуално војске, док западни медији и поједини западни политичари нижег ранга крећу са отвореним осуђивањем 'диктатуре' и подршком "демократским снагама"

- оног тренутка када до насиља дође, без обзира на то ко га је изазвао и покренуо, западни медији и политичари вишег ранга, отворено стају на страну агитатора, истовремено осуђујући 'репресију' снага реда и мира, позивајући државне званичнике и полицију на суздржаност, док осуда насиља од стране агитаторске руље у потпуности изостаје

- уколико актуелни лидери одбију сарадњу са Западом и агигаторима, што углавном подразумијева прелазну власт састављену искључиво од 'револуционара', те судске поступке за актуелне политичаре (Мубарак, Саиф ал-Араб Гадафи) за злодјела саме 'револуције' и терор над свима онима који је нису подржали, онда се креће са санкцијама актуелној власти, па и конкретним војним интервенцијама, уколико другачије већ није могуће.


Дакле, то је формула успјеха 'револуција XXI вијека', а најважнији дио ове формуле је - наћи праве агитаторе, тј. шачицу амбициозних људи жељних власти, спремних на све да би освојили власт, а такве, морате признати, ни у једном народу није тешко пронаћи.

Након тога, од агитатора који уживају подршку великих сила, до 'револуције', пут је, нажалост, кратак.

Наша посла

Јелко Кацин, словеначки представник у парламенту ЕУ, и освједочени српски душебрижник, данас је изјавио сљедеће:

"Ја, Јелко Кацин, одавно знам да је Косово независно и да није део Србије. Ја, Јелко Кацин, грађанин Словеније, знам да је моја земља одавно признала независно Косово и да је зато спаљена амбасада Словеније у Београду, и да ће Србија за то платити накнаду. Ја, Јелко Кацин, као потпредседник Делегације Европског парламента за југоисточну Европу поштујем тренутну ситуацију и позицију Европске уније која има статусно неутралан однос према питању Косова."

У реду, сада је за очекивати лавину напада на Кацина (које реално заслужује) од стране наших патриотских медија, а главни кривци ће, углавном, проћи некажњено.

Овдје није проблем Кацин, ма колико да овај медијски каменчић жуља јавност у Србији, овдје постоје два, много већа, проблема.

Први проблем су наши политичари, који ни упола нису искрени као Кацин, а који сами воде политику независног Косова и приближавања ЕУ на једини могући начин - преко оних њених чланица, "првих међу 'једнакима'" (ови наводни знаци и апострофи нису случајно овде), које су Косово одавно признале, и које признавање Косова постављају као услов чланству Србије у ЕУ. За почетак је то признавање имплицитно, што нашим политичарима оставља довољно маневарског простора да ту своју политику забашуре безвриједним флоскулама да "Србија никада неће признати Косово", да су албанске институције на Косову "привремене", да "Србија оштро осуђује свако насиље над Србима на Косову", итд. Међутим, дјела наших лидера показују управо супротно - кроз њихову политику Србија наставља праксу признавања Косова насљеђену из посљедњих година ДС-ове владавине, и то убрзаним темпом, а институције те квази-државе добију на тежини и значају, управо захваљујући њиховом експлицитном признавању од стране наше државе и њених политичара који их називају "привременим".

Господо, па ко је овдје луд?

Хоћете да кажете да су институције које сте сами признали, привремене, када припадају 'држави' коју признају САД, Велика Британија, Њемачка, Француска, Турска, и још 101 друга држава? Уосталом, број држава које признају Косово рапидно расте са вашом политиком признавања тих институција и њихових ингеренција на просторима Косова и Метохије!

Господо, па шта ви то радите!? Лажете нас! Обмањујете нас! Докле? Док Вучић не постане нови монарх "европске Србије"? Или док ЛДП не уђу у владу са СНС-ом, јер једино су још они на овој политичкој сцени Србије довољно лишени било каквог срама, савјести, те љубави према овој држави и народу, да јавно кажу шта се овдје догађа и да су сами дио тога!
Или можда баш због тога нећете у коалицију са ЛДП-ом, иако се ваша дјела не разликују много од њихових. Заправо, разликују вас само ријечи, само ваше лицемјерство, док водите политику независног Косова иза кулиса "болних резова" који 'морају' да се спроведу зарад европског или арапског (можда, америчког) "меда и млијека", благостања, који нас чекају у послушничкој, ужој, Србији.

Господо, ако је национално самоубиство једини пут који познајете, онда је овај народ жртва ваших личних амбиција, личних неспособности и политичкe некреативности, те страначких недосљедности предизборним обећањима.

Господо, ако желите да водите национално одговорну политику, престаните да хипнотишете овај народ стварајући од њега ЕУ-секташе сужених видика! Ваше мантре избијају са скоро свих масовних медија у Србији. Ваше мантре као камуфлажа чињенице да нисте одржали предизборна обећања, да се споразуми са Приштином нису ревидирали, да кочите изјашњавање Уставног суда о њиховој уставности, да сте признали институције самопроглашене државе Косово, да сте укинули и да укидате институције Републике Србије на сјеверу Косова, а да не спомињемо чињенице да се Србија и даље рапидно задужује, да се земља неуставно продаје странцима, те да се права запослених покушавају вратити на ниво од прије 100 година, а све у складу са идеологијом либералног капитализма чији сте овдје најгрлатији заговорници.

Господо, постоје државе на свијету и ван Запада и ван ЕУ, које су савезници и пријатељи наше државе, барем ће то бити докле год наша држава не уђе у савезе са њиховим директним супарницима на међународној политичкој сцени. Господо, у питању су економски моћне државе у успону са скоро половином свјетске популације. Господо, и поред тих држава ми и даље стављамо искључиви акценат на чланство у ЕУ, гдје долазимо "мечки на рупу" - мечки која само чека да нас овако слабе растрга на комаде (читајте, Косово, Санџак, Војводина, Тимочка Крајина, Београдски пашалук). Та 'мечка' памти. Памти и 1918. и 1945. Памти и даље у прошлост.

Наравно да Србија треба да сарађује са ЕУ. Наравно да Србија не може да игнорише чињеницу да граничи са четири чланице ЕУ. Међутим, Србија не смије ни да игнорише чињеницу да се у те четири чланице ЕУ не живи пуно боље него у самој Србији. Шта више, ако погледамо Бугарску и Румунију, Србија не смије да игнорише чињеницу да и данас надничари долазе из Румуније да раде у Банату, а не обрнуто. Србија може да сарађује са ЕУ само као снажна и институционално зрела држава, у противном, прерано чланство у ЕУ Србији ће донијети територијални губитак, уништење српских ситних и средњих земљопосједника, те потпуно отуђење српске привреде у корист европских економских центара.

И то је све само први проблем, проблем званичне српске политике, закамуфлиране кроз спинове што политичара што медија, док народ ошамућен од силних мантри и њима контрадикторних дешавања, а доведен на ивицу егзистенције, гледа прије свега како да преживи, немајући више ни снаге ни воље да се бави секундарним питањима друштвеног опстанка.

Други проблем, то је овај народ. Народ сможден, исцрпљен, сломљен свим дешавањима, биједом, лажима, несрећама које су се стуштиле на њега у претходних четврт вијека, да је безвољан да у формално својој држави, узме судбину у своје руке.

И то није никакво оправдање, већ само објашњење. Било гдје друго, и такав народ би се дигао, побунио, међутим, ми Срби научили смо и превише да трпимо кроз нашу историју. Једино када нам непријатељ са пушком дође пред кућни праг, сине нам из дупета у главу да земља треба да се брани.

Међутим, данас имамо једну другу, де јуре непримјетну, али де факто итекако видљиву и дугорочно опаснију окупацију:
- Наше јавно мњење креирају што корпоративни што државни медији који шире једноумље, налик периоду тоталитарног социјализма на овим просторима.
- Положај домаћих предузећа и предузетника већ је скоро деценију у подређеном положају спрам положаја страних улагача.
- Пољопривредна производња је незаштићена, субвенције и откупне цијене прениске, а домаћи произвођачи неконкурентни, на слободном тржишту којим доминирају производи земаља које много више субвенционишу сопствену производњу.
- Војска је разоружана, десеткована и слабо обучена.
- Одсуство праве опозиције и слободно дјеловање бројних НВО финансираних од стране агенција попут НДИ-а или ИРИ-а.
- Политички лидери на државном врху који воде антиуставну државну политику, умјесто да штите уставни поредак Србије.

Све су то знаци да је Србија тихо окупирана. Све су то знаци које овај народ види, али он и даље ћути, гледа своја посла, нада се седмици на лотоу, или великом спаситељу који ће "доћи изненада и ријешити ствари".

На тај народ више нећу трошити превише ријечи, јер што му више говорим то ме мање разумије, и што му више говорим, то га слабије чујем.

Политичари се неће промијенити - на власт су дошли управо због тога што су такви какви јесу, па чак иако се међу њима и нађе понеки честит и поштен, сам неће моћи много тога да промијени, нити да напредује у једном оваквом систему да би стекао неки утицај. А ако се неком од њих на власти и деси "приговор савјести", највјероватније ће га "мрак појести" оног тренутка када крене да дјелује у интересу државе, а против интереса оних који га на датој позицији држе.

Ни народ се неће изненада освијестити и преузети судбину државе у своје руке, што и јесте суштина демократије. Народ ће гледати како да скрпи дан за даном, забављајући се пред "коцкастим екраном", и гутајући гомилу лажи докле год се од њега не тражи да мисли својом главом. Хљеба ће имати, макар по контејнерима, јер лакше је понижено ђубретарити него ли се поносно и достојанствено борити.

Ипак, кључ је у народу. Кључ је у вјери коју је овај народ изгубио. Кључ је у реалној визији која му може вратити достојанство, јер само достојанствен народ може да води достојанствену и унутрашњу и спољашњу политику своје земље.

Народ је кључ.

Међутим, народ се мора најприје разумјети, и тек када разумијемо народ и народ ће моћи да разумије нас.

С друге стране, можда овоме народу више и није важно шта се збива са Србијом? Уколико је заиста тако, онда је свака борба, за поносну и јаку Србију, узалудна, а српска држава је на путу да доживи судбину хазарске.

И даље вјерујем да није тако, али како било, одговор лежи у народу и народ је одговор, а задатак интелектуалаца, умјетника, књижевника, револуционара, активиста, политичара, јесте да тај одговор радије 'испровоцирају' код народа, него да му намећу своје визије, идеје и амбиције. Једино је она државна политика која задовољава народне потребе легитимна сама по себи. Свака друга представља нелигитимну олигархију.