Надреална реалност - вијести, 16.12.2013.

Са свих насловница електронских медија у Србији данас сија самоувјерен осмијех баронесе Ештон, док очитава извјештај који би требао да нас начини изузетно поносним на наше руководство и на себе саме, јер европска врата су коначно одшкринута за европску Србију! Вау!

Баронеса најпре наводи - "Србија је испунила све услове за преговоре", да бисмо мало даље у тексту видјели и шта су то били најважнији преостали услови:

"На Косову ће постојати један Врховни и Апелациони суд, а у Митровици један Основни суд и основни тужилац, чиме ће правосудни кадрови косовских Срба ПРВИ ПУТ бити интегрисани у косовско правосуђе ЗА СВА ВРЕМЕНА."

Oно "први пут" и "за сва времена" звуче баш демократски и уливају вјеру у та људска права које нам ЕУ и њени гласноговорници неуморно промовишу. Врхунско достигнуће западне цивилизације које несебично дијеле са остатком свијета, заједно са паметним бомбама, касетним бомбама, осиромашеним уранијумом, Ал Каидом, муслиманском браћом, својим банкама, корпорацијама, невладиним организацијама, те осталим хуманистичким пројектима који их неизбјежно слиједе.

Наша политичка сцена се одавно претворила у неку јако лошу пародију на тему "владавине народа", али очигледно, ни Европа ту много не заостаје. Мајстори илузија постају толико арогантни, да све јефтиније трикове 'продају', тачније, толико јефтине, да изостанак реакција, како код нас, тако и у свијету, почиње озбиљно да забрињава. Да ли живимо у свијету интелектуалних идиота или у свијету емоционалних идиота? Било који од та два је подједнако лош, баш као што је и подједнако извјестан.

На крају, шоу је успјео. 'Одлучни' Вучићи и распјевани Дачићи су успјешно одиграли своје улоге доброг и лошег полицајца, док је чича Тома изводио ролу доброћудног кловна нације, који је акробацијама између Москве и Брисела, те Требиња и босанске телевизије, изазивао равнодушност код западних и руских званичника, а невјерицу код наивнијег дијела домаће јавности. Контрадикције су лапсуси извучени из контекста, а у тумачењу контекста одузета је свака слобода просјечном мислиоцу - контекст је оно што нашим демократски изабраним вођама кажу њихови посилни било са Запада (чешће) или са Истока (рјеђе) да контекст представља, и то у свијету који је "најслободнији од свих могућих свијетова".

Дивно! Живјела 'слобода'! Живјела 'људска права'! Живјела проституција језика на свом историјском максимуму, данас, када до истине долазимо најчешће негацијама кључних појмова кроз мејнстрим медије. Истина никада није била релативнија категорија, баш као и толеранција, разумијевање, љубав. Истина је да смо у раљама незасите звијери, себични, егоистични, разједињени, али не вриједи више на то трошити ријечи...

Али... ако желите... нацртаћу вам ту звијер, јер ријечи до људи све теже допиру... Заправо, можете и ви сами да је нацртате:

1. Заборавите све што мислите да знате.
2. Доприте до свог суштанства.
3. Појмите зло.
4. Изаберите папир, сасвим бијел или црн, и оловку супротне боје.
5. Крените да 'жврљате'...

Хм...

Дајте слободно себи који минут, или који сат времена, али останите искрени према себи...

Хм... и даље не знате шта да нацртате? Не знате шта да појмите? Стојите и гледате у празно над празним папиром у немогућности да повучете иједну линију? Честитам, драги моји! Управо сте нацртали звијер која нас раздваја, која нас прождире и уништава - звијер незнања и неспособности поимања, звијер празнине и одсуства интересовања. Честитам...

Епилог је ту, а нас је све мање и све нас је мање брига.

Преписка на тему "активиста насупрот фанатика"

Моја маленкост:
- Разлика између фанатизма и активизма, лежи прије свега у глави која разоткрива дјелиће истине и смисла у мору лажи и бесмисла. Фанатичној глави довољан је један комадић слагалице, да због њега жртвује све, док активиста жртвује све не за један комадић слагалице, него за откривање истине и разоткривање обмана у цјелости.

Глас из породице:
- Sta je istina? Svako stanoviste je neki ugao gledanja. U najboljem slucaju, istini je blizu ono sto ostane nakon otvorene polemike, ali toga retko ima, a i opet ne znas da li ce se nekada pojaviti argumenti i protiv te istine.
To sto ti smatras celinom, za nekoga je samo delic slagalice.
Jako je komplikovano :)


ММ:
- У сваком случају, однос између активизма и фанатизма, јесте однос између општег и посебног.

Истина је само једна онолико колико живимо у једном простор-времену као цјелини, као реалности чији смо дио, због чега је везујем прије свега за ту једну Васељену у чијим просторно историјским димензијама егзистирамо.

Да није тако, онда баш као што би била истина релативна, биле би релативне и математичке теореме, дефиниције, физички закони (који су релативни само онолико колико су несавршени, али иначе одлично осликавају физичку реалност онолико колико је то тренутно могуће). Та просторно-временска реалност је једна истина и ми смо само једна ситна слагалица у њој, и ма колико се наша гледишта по питању те реалности разликују, тај универзум и даље постоји такав какав јесте.

С друге стране, ако релативизујемо ту реалност, ту истину, зар нећемо морати да релативизујемо и многе друге појмове као што су љубав, толеранција, слобода, правда, који су опет само дјелићи те слагалице? Ако релативизујемо све то, да ли можемо ишта више да учинимо, осим да тупимо како је све релативно и како нема смисла да ишта више чинимо по питању ствари у чије постојање нисмо уопште сигурни?

Или ћемо кренути од ствари које су познате и јасне? Није ли свима јасно да на овоме свијету гладује скоро милијарда људи, а да се храна баца, млијеко просипа, новац троши на војну индустрију, или се пак гомила у трезорима и, успут, штампа по потреби измирења државних дуговања? И то је опет само дјелић слагалице, али дјелић који се гура под рекламне тепихе о шампонима за меку и сјајну косу, здравом пјенушавом напитку из Атланте, или пак кредитима код којих "све може"? Или је то пак само илузија?

Истина је једна колико је једна реалност која нас окружује. Друштвене науке том приликом, покушавају да опишу само један дио те реалности. Природне науке то много боље чине и показују да спој између природе и друштва постоји, јер ако ништа друго, дио смо једнога универзума коме физички припадамо. Онога тренутка када постанемо богови у њему, можда ћемо моћи да тврдимо да смо сазнали истину у цјелости, али да ли заиста мислиш да то може неко постићи за свога живота? Или пак сматраш да вјероватно ни човјечанство никада неће досећи тај ниво? Или, ако човјечанство, некада у некој далекој будућности, разоткрије све тајне видљивог нам универзума, неће открити да постоји безброј других универзума, било духовно било физички одвојених од нашег, који ће од нас захтијевати нека нова учења, и давати нам нове лекције?

Због тога је разлика између активисте и фанатика више него јасна. Фанатик је онај који у једном тренутку каже "ја знам", а активиста је онај који каже "ја желим да сазнам", али тиме не негира своја тренутна сазнања, него им само додјељује одговарајуће вјероватноће. То би неко могао назвати релативистичким погледом на свијет, али то је заправо доста сигуран поглед на свијет, у коме једино ништа није у потпуности искључено, али су неки догађаји толико извјесни да је више него сигурно кладити се на њих. Уосталом, вјероватноћа да нећеш добити овај мој мејл требала би бити мања од 1/1000000000, по неким стандардима, али да ми неко понуди да се кладим на тај догађај, ја бих се свакако кладио да ће стићи на твоју адресу. ;)


ГИП:
- Ne negiram ja tu razliku izmedju fanatika i aktiviste, samo smatram da ljudi sami po sebi nisu osvesceni, niti ce ikada biti. I smatram da svi misle da znaju, ali u stvari nemaju pojma. I ne znam kako to moze da se promeni :)


ММ:
- Ако људи знају шта је љубав, шта је толеранција, шта је разумијевање, шта значи помоћи своме ближњем, шта значи потрудити се за чистији, мирнији, генерално бољи свијет благостања, и уколико мисле да знају шта треба да раде да би такав свијет створили, онда сам ја сретан због њиховог знања. :)

Нажалост, мислим да главни проблем није у томе шта људи знају, него шта осјећају... Мислим да у овоме свијету све више недостаје осјећања љубави и емпатије, једне опште солидарности. Знање са тим има нечега заједничког, у смислу да без да познајеш некога и услове у којима живи, не можеш ни да саосјећаш са њим, али генерално мислим да се људи све више своде на пуке машине, и да ли је то посљедица или узрок - то не знам, али чињеница је да тиме боље обављају своје послове и све мање размишљају својом главом, а нарочито, све мање осјећају својим срцем, барем према моме скромном мишљењу и осјећају - све мање има племенитих осјећања и то је главни проблем нашега друштва. Како и због чега? Како то промијенити? Да ли то мијењати, или пустити природној селекцији да одради своје? Све су то нека питања на које немам одговоре, али за којима трагам. ;)


ГИП:
- Sa ovim bih se skroz slozila. Ja tragam nacinom da to promenim, ali ne mogu da kazem da imam uspeha :)
Mnogo lakse se prepustaju emocijama nazvanim "za dom spremni" nego nekim pozitivnim stvarima...


ММ:
- Обоје трагамо, само проблему прилазимо са различитих страна. Некада сам вјеровао у државу, друштвени систем - вјероватно заоставштина од времена тоталитарног социјализма у ком смо некада живјели, да бих касније почео да сумњам у добронамјерност друштвеног система самог по себи. Та сумња се јавила још средином деведесетих, када је Биљана Плавшић извела државни удар у Републици Српској, 1996. године, а када сам имао свега 16 година. Тада сам рекао да су сви политичари иста гамад, да ми је јасно како се ствари одвијају и без да се бавим политиком, и када сам се окренуо искључиво природним наукама. Онда, десет година касније, прочитао сам двије књиге - једну на препоруку јако добре пријатељице која је у међувремену отишла у САД, а то је "Тhe People's history of the United States", од Хауарда Зина, а другу коју сам сам случајно пронашао на полици библиотеке у Новом Саду: "Неопходне илузије - контрола мисли у демократским друштвима", од Чомског, и то је отприлике довело до тога да се поново активирам.

Само схватање, да постојећи политички систем фаворизује политичаре спремне на све, у поређењу са оним који и даље вјерују и боре се за неке идеале другачије од личног и искључиво страначког успјеха, или су осуђени на пропаст, или немају неке запажене резултате. Само увиђање да све мање часних и поштених људи бјежи од бављења политиком, представљало је коначно аларм који ме је освјестио. Ако и сам даље останем издвојен од политике и политичких збивања, бићу индиректно, али ништа мање, одговоран за све што се у друштву догађа, као што бих био да сам директно укључен. Наравно, како не вјерујем лично у партократију било које врсте, него радије спој директне демократије кроз меритократију и технократију, то никада нисам хтио, нити желим да будем члан било какве странке, али моје ванстраначко дјеловање можда је самим тим чак и више политичко и демократско, посматрано барем кроз слику онога што би демократија заиста требала да представља. ;)


ГИП:
- Da, ali koliko ce imati efekta? Koliko ces uspeti da postignes bilo sta?


ММ:
- Да ли је боље градити брвнару на камену, или зграду на пијеску? Гдје брвнара и зграда представљају резултате напора, а камен и пијесак, прије свега, етичке категорије. ;)

Свако говори, само се глас свих не чује подједнако добро. Постоји шапат одоздо и урлање одозго, и од те вике се не чује глас народа одоздо. Не виде се ни његове патње ни његове потребе, јер више гледамо своја посла, екран свога телевизора или рачунара, него што гледамо лица људи на улицама, у градским аутобусима, поред контејнера. Оно што покушавам, покушавам да допрем до тог народа, али мој глас није дио те олује "одозго", због тога не допире до других, али мој глас, мој шапат, доводи до тога да налазим себи сличне, а можда наш глас буде мало гласнији, мало јаснији? Можда се и утрне, али у сваком случају, неће бити дио једне опште какофоније, чији је главни циљ не да пробуди, не да објасни, него да заглуви слушаоце и сведе их у кавезе сопствене свијести(?), порока и порива. Дио тога не могу да будем - посматрао бих себе као саучесника у једноме убиству различитости које је тренутно у току.

Дан (тоталитарне) републике

Нисам монархиста, али нисам ни републиканац. Сматрам да сваки народ мора да буде толико слободан да може бирати друштвени систем у којем ће да живи. Уосталом, да ли би Шведској било боље да је република, или Грчкој да то није? Tакве одлуке једноставно треба препустити народима да сами одлуче и сами изаберу, и то је једини прави цивилизацијски искорак напријед.
Управо због тога и из љубави према свом, српском, народу не могу да славим ни 1. децембар, баш као ни 29. новембар, јер ниједна Југославија у којој смо живјели није испунила наше националне интересе, него им је прије свега нашкодила.
У том погледу, Краљевина Југославија је за Србе била корак ближе остварењу наших националних интереса, него што је то била ФНРЈ (касније СФРЈ). С друге стране, немам ништа против теоријског комунизма Маркса, шта више, многе његове идеје ми се свиђају и сам их заговарам, али не могу да волим дан настанка тоталитарног социјализма на просторима бивше СФРЈ, који је по својој природи био изразито антисрпски, антиправославан, барем на оним просторима на којима моја породица и данас живи. Не могу да славим државу у којој су људи остајали без посла због слављења Крсне славе или Божића, или пак нису ни добијали посао јер нису били чланови КПЈ. Социјална правда се може остварити и без тоталитаризма, без једноумља које је владало код нас од 1943. па надаље, уосталом, ко каже да Данска као монархија нема социјално праведнији систем од САД-а као републике? Није ли та данска монархија ближа истинском комунизму, него ли америчка република, и неупоредиво ближа него што је то био Совјетски Савез под Стаљином?
Уосталом,  уколико ћемо бити до краја фер, онда морамо признати да је српским националним интересима много више допринијела Краљевина Југославија, него ли ФНРЈ, тј. СФРЈ. Да су права Срба као конститутивног народа била само празно слово на папиру, показало се добро 1991. године. С друге стране, измишљање црногорске нације, кривотворење македонске, давање републици Хрватској простора који јој никада нису припадали, или пак увођење аутономних покрајина у Србији које су и данас српска рак рана, нанијело је штету српским интересима, коју никакве тековине радничког самоуправљања не могу да надомјесте. Затварати данас очи пред судбином српског народа на просторима Хрватске, Босне и Херцеговине, Црне Горе и Македоније, и славити дан оснивања државе која их је посредно или непосредно довела до тога, у најмању је руку неодговорно.

Због тога, све расправе монархија или република, требале би да представљају прије свега интелектуалне вјежбе, много више, него ли основу за расправе на "крв и нож" међу онима који овоме народу сматрају да мисле добро. Одлуку у корист било једне, било друге, или неке треће, треба увијек да донесе само народ, и право на такав избор не смије бити једнократно, нити условљено било каквим законима. Права демократија је власт народа и никакав закон не смије да буде изнад његове воље. Једино што је у свему овоме битно, то је човјекова слобода, а самим тим слобода једнога народа, једне нације, да одлучује у ком друштвеном систему ће да живи и како ће да га организује.

Активиста насупрот фанатика

Разлика између фанатизма и активизма, лежи прије свега у глави која разоткрива дјелиће истине и смисла у мору лажи и бесмисла. Фанатичној глави довољан је један комадић слагалице, да због њега жртвује све, док активиста жртвује све не за један комадић слагалице, него за откривање истине и разоткривање обмана у цјелости.

Мој народ

- Наш народ је мртав... - закључише двојица пријатеља гласом празним попут посмртног звона.
- Везан, утамничен, подијељен, растрзан... наш народ је неспособан, чак и невољан да васкрсне. На његовим плећима лежи тежина вијекова и историјских дугова које силни, једноставно, нису могли да забораве. 
- Дугова борбе за слободу коју данас претварамо у добровољно ропство...
- Знаш, у својој борби да га дигнем из мртвих, и ја сам умро са њим...
- Обојица смо - одговори други пријатељ, након чега утонуше у дуго ћутање, док је ноћ освајала главни град некоћ слободне земље. 
Сједјели су на крову зграде са чашама црног вина у рукама изњедреног из срца некадашњих царских винограда. Неуобичајено топла новембарска ноћ била је попут благослова на крају једног исрпљујућег пута, на крају једне дуге и неравноправне борбе која није могла да се добије.

***

- Одлучио сам...
- Дефинитивно?
- Дефинитивно.
- Знаш да ћеш тамо бити сам у почетку? 
- Баш као и ти, зар не?
Обојица се насмијаше и на тренутак одлуташе у својим мислима. Прошла је година дана откако су на истом овом крову разбили испијене чаше вина, очајни и празни, исцрпљени у узалудним покушајима, да се један народ рјечју дигне из обамрлости. Прошла је година дана, а ова новембарска ноћ је била хладна и вјетровита, али их то није спријечавало да и вечерас испију литар домаћег црног вина. Већ сутра ће их путеви одвести на различите стране свијета, али вечерас су ту, можда посљедњи пут заједно, али разбијеним стаклом побратимљени, једном и заувијек.

- Људи не поимају величину и значај устанка народа Чијапаса у својој, наизглед, безнадежној борби против сопствене владе, војске, корпорација, интереса великих сила - укратко против највеће покретачке силе данашњице, силе глобализма; а ти људи су узели пушке у руке, након деценија, да не кажем вјекова угњетавања, и јасно и гласно рекли: "¡Ya basta!"* Упознавши њих, Запатисте, упознао сам свој народ. Схватио сам да је мој народ сваки народ који се бори, који своје достојанство ослобађа и стиче у једној бескомпромисној борби, а не продаје га за милостињу, без обзира на изгледе који су против њега. Тај народ живи у својој борби и ја живим са њим. То је мој народ, то је мој сој, баш као и сваки други народ који је рекао 'не' окупацији своје земље, који је рекао 'не' глобалистичкој асимилацији својих културних достигнућа и вриједности, који је рекао 'не' корумпираности своје владе од стране великих сила и ниских порива својих властодржаца, а који је рекао једно јасно 'да' својој слободи и борби за њу. Жао ми је свих тих људи који не разумију радост слободе и избора борбе за њу. Они ће живјети и једнога дана умријети као робови који слободу никада нису истински осјетили.

- Народ... или боље речено - оно што је од тог народа преостало. Да није овог мог народа, то јест, оног његовог мањег дијела достојног да се назове народом, стајао бих рамe уз раме са тoбом, брате мој. Овако, моје срце вуче на другу страну, у земљу мојих прадједова, јер тамо, на сјеверу своје покрајине, шездесет хиљада мушкараца, жена и дјеце чува оно што је остало од његове нације и државе. Тамо, живи мој народ, који још увијек памти и чува своје обичаје, свој понос и достојанство, сјећање на своје претке и поштовање пред својим потомцима. Остатак тог народа заборавио је дубине из којих је израстао. Заборавио је значај те земље у коју су дубоко усађени његови корјенови, а народ без корјенова је народ без памћења, без прошлости, а народ који нема своју прошлост, тај не може да има ни своју будућност.
- Биће да имамо исте народе... Недостајаћеш ми, брате мој...
- И ти мени брате... али боље је да живимо одвојено са својим народима, него ли да умиремо заједно овдје, међу народом који је већ одавно мртав.

*¡Ya basta! (шпански) - Било је доста!

Ноћ одлуке

Гледао је планине прекривене снијегом на позадини свог монитора. Не би знао рећи када се та идеја по први пут јавила код њега, али сада то више и није важно... Заклопио је лаптоп, склопио шаке на потиљку и загледао се у строп своје радне собе.

Није то тако тешко као што се, вјероватно, на први поглед чини. Бацио је поглед по својој радној соби... Лаптоп, сервер, телевизор, блу-реј плејер, музички седам-један систем, сви ти таблети, телефони, непресушни извори кича са кабловске и дигиталне телевизије, те интернет, уопште му неће недостајати. Окрену се на својој радној столици и одгурну према прозору. Поноћ се приближавала, али овај ужурбани град није знао за предах. Колоне аутомобила и даље су јуриле његовим булеварима. Звук хитне помоћи пробијао се кроз ноћну какофонију престонице. Неонске рекламе су попут ожиљака квариле поглед на улице овог миленијумима старог града.

Читав његов живот постао је једна врста комбиноване борбе и бјежања, борбе за наклоност система и његових гонича робовске снаге с једне, односно бјежања од самог себе с друге стране. Када је људскост у нама уопште почела да се губи? Није ли то било са првим батинама због лоше оцјене, да би се наставило тражењем посла након завршене средње школе или факултета, а кулминирало осјећајем немоћи пред неотплаћеним кредитима, хипотекама, рачунима који брже долазе на наплату него што стижемо да их поплаћамо?

“Човјек је човјеку вук”, али да би постао 'вук', човјека прво мораш довести у такву ситуацију да му егзистенција зависи од његовог вучјег понашања, а и то је, пак, најчешће само илузија. Мада, руку на срце, вукови су дивне и праведне животиње, и никада вук неће другом вуку нанијети зло какво људи наносе једни другима, и то не само онима које сматрају за своје непријатеље, него и својим суграђанима, сународницима, пријатељима, па и најближој породици. Исправније би било рећи, “вук је вуку човјек”, али на вучију срећу, то се њима никада неће десити. Човјек ће свима бити човјек, и то ће на крају и уништити ову планету.

Да ли је човјек заиста отишао до ђавола, или је пак све око људи постало толико сјебано, да и сами људи престају да се сналазе у том свијету изврнутих вриједности, тонући све дубље у лудило декаденције око себе, наносећи штету и зло, и себи, и својим најближима, а онда, свакако, и друштву чији су дио?

Бацио је поглед на своје гитаре. Ма гдје да крене узеће једну са собом, класичну, и барем неколико сетова жица. Поглед му скрену на полице са књигама... Пар хиљада књига лежало је на полицама које су заузимале читав један зид у радној соби. Већину њих није стигао да прочита, а сваке године стотинак нових би нашло мјесто на полицама његове мале библиотеке. Тамо гдје иде неће моћи све да их понесе, али ваљда ће ова библиотека бити једини разлог да се с времена на вријеме врати у ову бетонску џунглу и у гепек својих кола спакује сљедеће полугође читања.

Тамо негдје се сакрило вријеме, јер овдје, у овој дивљини асфалта, бетона, челичних конструкција, булевара и аутопутева, вријеме је један препуњени континуум у коме за живот има све мање мјеста.

Поноћ је већ увелико прошла... Вечерас неће више ништа радити, мада је ово доба када програмерске музе просто маме нове “фичуре” из прстију програмера, сада ће се ипак одупријети лудилу. Од сутра више није програмер. Ноћас се одриче свих навика које је стекао на путу послушништва технолошком развоју. Све вријеме је био у криву. Све вријеме је просто осјећао да је у криву. Ма колико се надао да ће тај развој почети да служи добробити човјечанства, очигледно је да служи његовој дехуманизацији, роботизацији, једнообразности, безизражајности и општем сиромаштву духа. Култура је сведена на 'ријалити' емисије, а образовање на уско профилисање, с основним циљем онеспособљавања за сагледавање цјелине. Не, више неће бити шраф у машинерији која меље свијет око њега и живот у њему. Сутра ће већ бити далеко од цивилизације, од свог лудила које се попут заразе проширило човјечанством, жељним новца, моћи, или пак само пуке егзистенције. Сутра ће и формално збацити ланце системског просперитета и друштвене декаденције који га већ одавно гуше.

Влажна њушкица на шаци га прену из мисли. Наравно, и његовом друшкану ће пријати промјена. Коначно ће њих двојица попут својих предака да заједно крстаре шумама и планинама своје, још увијек, прелијепе отаџбине. Од сутра постаје горштак.