Нека давнашња јунска ноћ, прије двадесет и кусур година. Нека касаба, неки град и нека метропола, сви повезани једним хладним ратним прољећем, лишеним разумијевања и наде, и тим ратом што те прати, као киша, кроз трећу државу у деценији страдања, криминала и шунда. Усамљеност се једино смрћу могла мјерити, а лудило потпуним бјекством од стварности, кроз стварање једне алтернативне реалности у којој смо покушавали сачувати и његовати презрену умјетност и бодрост духа, кроз један фаталистички бунт у средини која је, с ове дистанце, имала онолико стрпљења за нас, колико смо ми имали разумијевања за њу. Сви смо водили неке своје битке, заточени као чопор у кавезу, сањајући слободу с друге стране и будућност која нам је одавно окренула леђа.
Али... ипак, није било предаје...
Једно од ријетких свјетала у тој тами, посљедње године XX вијека и те тамне деценије '90-их, били су пријатељство, музика, поезија, филозофија, луцидност и храброст да се усудимо да из једног тоталног хаоса који је пријетио да се претвори у ништавило, кренемо да стварамо нешто, да се на томе путу бескрајно губимо и налазимо, дижемо и падамо, тврдоглаво гурајући напријед, своји више него икада, само са надом да ће некада, једном, у тој пред нама непредвидљивој будућности, неки од наших снова да се остваре, поред свих тих ноћних мора на које смо се већ увелико навикли.
И док сам те јунске ноћи, на рођендан свог најбољег пријатеља, на Вележовом стадиону у Невесињу, пуштао "Child in Time", загледан у ведро звјездано небо, сањао сам само онолико колико бих успјео да преварим себе, знајући да моји снови имају тенденцију величанственог самоуништења, у самим зачецима, што због стицаја околности, што због садистичког задовољства над сопственим мазохизмом. На прагу својих двадесетих година, нисам видио себе у тридесетим, а камоли у четрдесетим, и сваки нови дан гледао сам као прилику за живот, а оно што тај дан живота сам по себи доноси, био је колико поклон толико и проклетство.
И када год сам слушао "Child in Time" пред очима ми је титрао коментар поред наслова те пјесме, на старој плочи, с које сам је преснимио: "The story of a loser - it could be you". Да, то сам био ја, губитник, заробљен у узвишеном делиријуму креативно исконструисаних вриједности, кроз који сам тек касније успјео да се пробијем, али то је већ прича о неком другом времену, неким другим људима и неком другом животу.
Прошлост често личи на сан, док се питаш: "Да ли сам то ја? Да ли сам ово ја?"
