Демон

Хибридни ратник са ознаком HX105 тресао се у сјенци рушевина старе војне фабрике услијед неконтролисане навале кортизола. Систем за одржавање борбене готовости моментално узврати стимулисаним лучењем адреналина, што му донекле смири нервозу, али повећа напетост.

До његовог пријемника стигао је телепатски сигнал ужасне смрти још једног припадника њиховог тима. Осјећао је како се с друге стране виртуелне везе ум његовог саборца распада и топи, поставши му туђ и недоступан, док га Демон у дјелићу секунде обузима и претвара у још једног од својих ратника.

Сиктање плазме, мирис спаљеног карбона и гњецави звук распадања људског меса у истопљеном оклопу допирао је кроз пријемник хибрида HX105. Било је потребно свега пар милисекунди да други хибрид уништи управо ‘зомбираног’ саборца, али онда је Демон и њиме овладао. Било је то једанаесто по реду запосједање у посљедњих пет минута. Остала су их још петорица. Демон се поигравао са њима.

HX105 искључи све везе комуникације са својим тимом. Све је указивало да је, и поред највећег нивоа заштите, Демон пронашао начин да убаци вирус у њихове комуникационе канале. Како би другачије ово могао да објасни, него вирусом који директно напада ОС квантног рачунара имплантираног у чеони режањ хибрида и повезаног синапсама са осталим дијеловима његовог мозга и жљездама. Након што је прекинуо везу са тимом, HX105 остао је препуштен само својим чулима и сензорима егзоскелета.

Хибриди су били савршени војници. Настали као клонови неустрашивих ратника из посљедњег интерсоларног рата, чији су геноми били још додатно прочишћени, представљали су врхунац развоја војне технике свога доба. Сваки од њих био је спој изузетне снаге, рефлекса и интелекта, борилачких и војничких вјештина избрушених дугогодишњим тренинзима. Њихов мозак појачан квантним рачунаром био је у стању да процесира петафлопсе информација користећи истовремено све предности људске интуиције. Егзоскелет осим што је давао надљудску снагу хибридима, штитио их је истовремено оклопом начињеним од посљедње генерације угљеничних влакана, непробојног за већину класичног оружја. У њему је био сакривен и читав арсенал моћног наоружања, сложени систем сензора, а располагао је и електродинамичким погоном за летење кроз ниже слојеве атмосфере или пак за кретање кроз воду.

Ипак, највећа снага хибридних ратника била је у њиховом тимском дјеловању. Иако је и усамљени ратник представљао врхунску машину за убијање, ван тима његова ефикасност је опадала за један до два реда величине. HX105 био је веома свјестан те чињенице, док је тражио начин да постојећу ситуацију преокрене у своју корист. Међутим, ниједна од тактика којима су их учили, није давала смјернице како се борити против невидљивог непријатеља који је способан да у секунди овлада тијелом хибрида као марионетом на конопцима.

И док се рачунарски дио мозга вртио скоро у бесконачним петљама, интуиција је вриштала: “Бјежи!”. Ипак, године сурових тренинга и повремена учешћа у акцијама завођења реда, од хибрида су створили машине са скоро савршеном самоконтролом… Скоро.

HX105 се повуче дубље у сјенку. До назад само неколико минута позиција коју је заузимао у корелацији са позицијама осталих чланова тима, гарантовала је успјех са вјероватноћом веома блиској 100% чак и у борби против најбоље обученог специјалца Алфа одреда. Сада су његове шансе да преживи биле мање од једног процента.

Нови врисак угушен муклим узвиком изненађења, допро је са мјеста на ком је био њихов командант, најискуснији и најбољи ратник међу њима. Нови напад панике, стања у ком се хибриди, наводно, никада нису могли наћи, протресе тијело HX105. Ново лучење адреналина донекле смири његову дрхтавицу. HX105 је осјећао да је он сљедећи. Више то није било питање минута, него секунде када ће Демон и његов мозак обузети и спржити. Није више било сумње у то шта мора да учини…

Већ у сљедећем дјелићу секунде јурио је небом изнад града Монокама у правцу гдје је био приземљен шатл њиховог тима. Треба му свега шест секунди да пређе километар и по растојања до шатла. У петој секунди осмијех му се ширио лицем док се спремао да улети кроз задња врата шатла. У шестој секунди лебдио је над њим, празног погледа, без воље да крене ни напријед ни назад. У тој једној секунди схватио је све.

Направио је заокрет код шатла и кренуо назад до старе разрушене фабрике - мјеста са ког је прије мање од десетак секунди у паници побјегао. Укључи свој примопредајник - овога пута више нема потребе ни за каквим опрезом. Још само један припадник HX10 тима остао је лојалан снагама Уније Планета. Увидјевши то, HX109 је искључио свој примопредајник, али било је већ касно. HX105 га је лоцирао и већ сљедеће милисекунде испалио је навођени хиперсонични пројектил у његовом правцу. Бљесак експлозије и комадићи меса и карбона који се разлетише са позиције на којој се само тренутак раније налазио HX109, свједочили су да је пројектил пронашао мету. Знао је, да је оклијевао само пар милисекунди дуже, сада би он био у комадићима.

HX105 искључи екстерни линк и слети крај свог команданта. Убрзо се ту скупише и остали преживљели припадници њиховог тима, њих укупно деветорица. Згледаше се погледима какве су некада давно вјероватно имали тек ослобођени робови. Немушти осјећај олакшања лебдио је у ваздуху Црвене Планете.

Зар им је требало толико времена да схвате? Истина је све вријеме била ту, пред њиховим очима, очима које нису научиле да виде. Није било потребе да разговарају гласно, размјена мисли била је много ефикаснији вид комуникације.

Нису прошла ни два минута, када се група хибридних ратника загледа у таму из које је ускоро изашла омалена прилика. Био је то дјечак од својих дванаест-тринаест година, запуштене лепршаве косе, који им је прилазио лаганим и сигурним кораком.

Гледао их је директно у очи. Није било потребе да говори да би им пренио своје мисли, уосталом, са сваким од њих је вечерас имао по једну интензивну полусекундну сеансу.
Ипак, проговорио је из само њему знаног разлога.

“Добро вече, пријатељи.”

Ратници се помало збуњено згледаше, али то не потраја дуго:

“Добро вече и теби, младићу.”

“Жао ми је због ваших другова који су страдали, али и вама је јасно, да је то била цијена ваше слободе која је морала да се плати. Стојите овдје крај мене, јер знате да је пут који сам вам показао пут истине, за разлику од пута обмане и лажи којим сте читав свој живот ходили. Уједињене Планете нису ништа друго до империјална творевина која је више пута жртвовала милионе, а овдје, на Црвеној Планети, и милијарде живота својих грађана, само да би учврстила своју хегемонију кроз тоталитарно уређење које су убрзо након хаварије кварковског колајдера завели у читавој Унији.

Некада давно, такво уређење називано је фашизмом, данас га називају прелазном демократијом. Тврде да је контрола мисли и одсуство приватности неопходно како би се избјегли нови терористички напади, да је то само прелазно рјешење, ка уређењу апсолутне слободе и равноправности, али вам нико од њих није признао да су тај терористички чин починили управо они, не у циљу неке слободе, него у циљу завођења тоталитарне олигархије чији сте свједоци, али и апостоли, и ви сами били. Збрисали су руководство и уништили више од половине популације читаве једне планете, само због тога, што се није покоравала њиховим идејама. Кривицу су пребацили на неке измишљене терористе, који су им послужили као изговор за увођење диктатуре у читавом Соларном систему док су се обрачунавали са оним преосталим опозиционим фракцијама њиховој власти.

Сада се питате, због чега вам ово све говорим, када сам вам све то и још много више тога пренио прије непуних десетак минута?

Ову мисао вам нисам пренио, али мораћете већ у наредних пет минута да физички неутралишете своје примопредајнике. Наиме, имате толико времена док се не активирају у “сигурносном моду”. Тада ће и ваш надређени схватити да је још једна мисија лова на Демона пропала и послаће сигнал за ваше самоуништење. Тај сигнал је немогуће блокирати осим ако се сам пријемник физички не онеспособи. Када се једном елиминише, више нећете моћи да размјењујете мисли, али ћете моћи сасвим лијепо да разговарате једни са другима, баш као што сада ја разговарам са вама.”

Дјечак се насмијеши посматрајући ратнике како један по један најприје скидају кациге, а затим из простора лијеве подлактице свога егзоскелета ваде комплете за медицинску помоћ на терену. Свако извади свој ласерски скалпел. Подесише дубину реза на тачно тридесет милиметара и згледаше се још једном, посљедњи пут директно размијенивши мисли. Свако од њих прислони скалпел на тачно одређено мјесто на својој лобањи и затим га активира. Зачу се цврчање спаљене коже и кости. Скалпели се зарише у процесоре квантних рачунара, изазивајући код неколицине њих кратке спојеве на магистралама који послаше посљедње неконтролисане сигнале на синапсе чеоног режња и продужене мождине, бацајући пар ратника у прашину Црвене Планете, и изазивајући халуцинације и неконтролисано трзање њихових екстремитета.

Међутим, све то потраја свега неколико секунди. Ма колико да је мала шанса за то била, ниједан од ових непредвидљивих сигнала није довео до самоуништења неког од, сада већ, бивших припадника HX10 тима. Након непуних пола минута сви су поново били на својим ногама. Хибридни ратници, сада су по први пут у својим животима били ратници само од крви и меса.

“Ето, сада сте коначно слободни.”

“А шта је са тобом?”, коначно прозбори командант HX10 тима, “Шта је са твојим примопредајником? Зар немају приступ и њему?”

Дјечак их овога пута озбиљно погледа: “Ја немам никакав примопредајник.”

“Немаш?”, командант у невјерици заврти главом, “Али како си онда могао да нам пренесеш своје визије којима си нас преобратио? То су биле чисте мисли, најинтезивније које је било ко од нас икада доживјео?”

“Ви заиста мислите да то има везе било са вашим, било са неким мојим имплантом?”, дјечак се насмијеши, а онда сјенка туге прође његовим лицем: “Ја припадам генерацији Н1… Њен сам једини преживјели представник.”

Дјечак се окрену и неким сада већ доста тежим кораком, кораком који је носио читаву трагедију Црвене Планете, крену назад у таму. HX105 први крену за дјечаком, а за њим и остатак тима.

Кошмар

Поново је сањао исти кошмар.

Буди га непријатан пискутави звук, док отвара очи у стану који је више личио на ћелију од двадесетак квадрата, мрачну и мемљиву. Устаје невољно, отвара прозор и умјесто сунца, кроз густи сиви смог, промаља се блиједи круг, далек и хладан, попут људи на улици испод, док ужурбано јуре, свако својим путем, удубљени у своје мисли, бриге, кошмаре.
Фасаде зграда су офарбане у сиво. Сиви градски аутобуси и трамваји превозе раднике у сивом до њихових сивих радних мјеста. Са великог монитора на згради прекопута гледа га познато лице, препознаје свој лик, као у огледалу само што те ријечи које допиру са усана његове копије, нису његове ријечи. Ни те хладне безизражајне очи, нити те бескрвне усне које се једва помичу, нису његове усне, док понављају попут мантре ријечи од којих га подилази језа: "Служим Мудром Вођи да бих живјео. Живим у грађанском друштву да бих радио. Радим сваки дан да бих се усавршавао. Усавршавам се да бих боље служио."

И буди се, презнојен у кревету, док крај њега, благо се мрштећи у сну, спава његова невјенчана супруга. Кроз ролетне се полако промаља сунце, топло и сјајно, симбол живота чија енергија пулсира билом свих живих бића ове планете. Протеже се задовољан што је иза њега остао кошмар ове прољетне ноћи. Одлази до купатила да се истушира, тихо пјевушећи неку стару поп мелодију, хит док је још био клинац.
Враћа се у спаваћу собу, након десетак минута, освјежен и истуширан, таман на вријеме да искључи аларм на сату, увуче се у кревет поред жене, загрли је руком око струка и крене њежно да јој љуби врат.  Она се насмијеши у сну, нешто мазно промумла и настави да спава.
"Љубави, хајде, буди се. Ускоро ће седам сати, морамо да кренемо на посао", пољуби је још једном и благо јој продрма раме, "хајде, дижи се полако..."
Она отвори очи, њене пуне усне се скупише, а поглед, хладан и безизражајан прогута га у моменту.

И поново се буди, гушећи се у покушају да ухвати довољно ваздуха, тетурајући се некако из кревета и гурајући руку низ једњак не би ли извукао језик. Очи му сузе и отичу, и док споља допиру крици и кркљање војника, схвата да је у бункеру, на првој линији фронта и да их је непријатељ управо изненадио нападом нервним бојним отровима, вјероватно сарином. Посрће у трзајима, гушећи се и падајући у кому.

Жели само још једном да се пробуди, али око њега је само тишина, тама, празнина... Као да тоне у ништавило. Мисао му се гаси и он нестаје, разграђује се на молекуле и атоме, који настављају своје независне животе, хранећи друге животне циклусе. На таласима неутрина путује космосом, спушта се на субатомске нивое, за које наука још увијек нема ни представу да постоје, далеко иза бозона и фермиона, кваркова и суперструна. Досеже још једном ништавило и растапа се у апсолутно ништа.

Врисак, први удах ваздуха, топла рука на рамену и забринути глас жене коју воли: "Све је у реду, само си сањао нешто ружно...", док се привија уз њега као да покушава да га из кошмара привуче к себи у јаву, у живот, далеко од мрачних мисли које су га запосјеле. Он дрхти док се лагано исправља, болних и укочених леђа, чекајући да се и ова јава претвори у кошмар, вјечити кошмар, из ког нема буђења.

"Опрости...", прозбори држећи се рукама за главу, полако схватајући гдје се налазе.

"Ти ниси имала море?", промукло је запита, покушавајући да прочисти осушено грло.

"Не, зашто питаш?"

"Некако сам сигуран да покушавају неким психотроничним оружјем да нас истјерају из ових пећина, баш као што смо ми некада паљењем гуме или сумпора тјерали змије из рупа. Само што ми змије нисмо убијали... углавном, не..."

Жена тихо зајеца, а он још помало бунован схвати колику је грешку управо начинио, загрли је и привуче к себи, лијегајући поново на постељу од маховине, у њихов топли брачни кревет.

"Не брини... Нисмо преживјели све ове мјесеце туђинске инвазије да бисмо сада посустали..."

Она покуша да му упути поглед пун наде, чекајући још коју ријеч охрабрења и схвативши тек пар тренутака касније да је он одлутао негдје далеко у својим мислима. Заусти да му каже како се не плаши, али умјесто тога, само стегну његову мишицу својим шакама, знајући да ће то бити довољно.

"Понекада заиста пожелим да сам мртва, као и сви они милиони људи... можда читаве милијарде...."

"Ћути, не говори тако! Захвали Богу..."

"На чему да захвалим? И коме да захвалим? Да захвалим што се кријемо попут пацова, хватајући и једући слијепе мишеве, не видјевши ни дана ни ноћи, ни сами не знамо колико већ дуго, док се ти губиш, вриштиш и трзаш сваки пут када заспиш. Плашим се да заспим крај тебе, једнако колико се плашим и да се удаљимо једно од другог даље од десет јебених метара, плашећи се да те више никада нећу...", заусти да каже 'видјети', а онда се предомисли због апсурдности ситуације и ућута, с обзиром да се у апсолутном мраку пећине нису назирали ни најмањи обриси.

"У праву си... али ипак смо живи за разлику од многих које смо знали. И мене убија ова тама... ово заточеништво...". "Овај живот", помисли, али не рече, умјесто тога помало окуражен узастопним нападима равнодушности и наде изусти: "Онда, хоћеш ли да ризикујемо релативну безбједност пећина и окушамо своју срећу напољу?"

"Не знам... Хтјела бих дјецу, хтјела бих да их одгајам, да их гледам како расту, како личе на нас двоје, али не желим да их гледам како умиру од болести, затрпани фекалијама нас и слијепих мишева, у тами и мемли јебене пећине у коју смо се закопали!"

"Хеј... хеј, смири се, молим те... Среди се, не смијемо сада да изгубимо главу и начинимо неку глупост... Шта ако смо једина два преживјела припадника људског рода...?"

"Онда је човјечанство осуђено на нестанак..."

"Вјероватно и јесте, али ја још увијек не могу да клонем духом..."

Она се благо опусти, уздахну дубоко и прозбори тихим гласом: "ја морам да изађем из ове пећине... полудићу у њој. Тачније, већ се осјећам потпуно неурачунљивом... Ово ме убија... Ово је горе од смрти..."

"Идемо заједно...", прозбори помиреним гласом. И њему је више било доста скривања. Као да је чекао само да она прва попусти, јер као мушкарац, сматрао је својом обавезом и дужношћу да тврдоглаво одоли свим слабостима и растројствима, која су га потресала већ након неколико дана проведених у пећинама.

"Хај'мо, идемо онда. Не желим више да чекам ни тренутка."

"Шта мислиш, шта ће бити с нама?"

"Не знам и више ме ни не занима. Желим само један дах чистог ваздуха, и један поглед било на плаво или сиво, тамно или звјездано небо, желим још једном да видим боје око себе и твој поглед, а онда нека и умрем... трудићу се само да ми посљедња мисао буде лијепа. Можда онда и наставим да живим у њој..."

"Мислиш ли да је то могуће?"

"Шта?"

"Па, живот послије смрти?"

"Не знам... можда, али не желим сада да мислим о томе. Више вјерујем у живот када о томе не размишљам."

"Ти се још увијек надаш."

"Да..."

"А да ипак останемо још мало?"

"Не... идемо напоље."

"Плашим се..."

"И ја..."

"Све што сам рекла, биле су глупости, желим да живим..."

"Хоћеш ли да одем сам, извидим ситуацију, и вратим се по тебе ако је све у реду?"

"Не, никако!" скоро па врисну у очајању.

"Океј, океј...", брзо дода и приви је још чвршће уз себе, "нећемо се раздвајати... шта год да буде, остајемо заједно".

Звук њеног јецања безвремено је одзвањао нијемим сводовима пећина. И он крену да заплаче, али се суздржа у посљедњем тренутку, полако је одвоји од себе, устаде и направи пар корака у правцу излазних ходника, док су му се усне грчиле у очају и безнађу које га је све више притискало

"Гдје ћеш?"

"Само да попијем мало воде...", рече спуштајући се крај пећинског језерцета са топлом и помало киселкастом, али колико-толико исправном, минералном водом за пиће. Умио се нервозно и прогутао неколико крупних гутљаја воде, пожељевши на тренутак да пије цијанид, а онда отресе главом у покушају да растјера црне мисли.

"Знаш, све вријеме мислим како ови кошмари који ми се враћају, враћају се са неким разлогом... Као да се у њима крије неки одговор, рјешење наше ситуације..."

"Мислиш, како да из пећине савладамо ванземаљце, вратимо вријеме уназад и спрјечимо њихову инвазију", насмија се жена саркастично.

"Немам појма... вјероватно је у питању само моја уобразиља, можда само пуста жеља... али кошмари су ми све мање кошмарни спрам ове кошмарне стварности... пожелим да заувијек останем у њима... Чак и онај сиви свијет који тако често сањам дјелује ми попут раја спрам још једног будног периода у овој пећини."

"То си толико пута поновио... да бар можемо заједно да живимо наше кошмаре и снове... да заспемо у њима и више се никада не пробудимо..."

А онда се сјетио реченице, по први пут, сасвим јасно се сјетио реченице. И у онако прохладној пећини протресе га још хладнија језа. Негдје дубоко у себи је знао и као ехо, крену да му навиру нека архетипска сјећања... Оно лице прекопута улице, као у огледалу, чије усне кренуше да се поново помјерају. Да ли је то опет туђинско психотронично оружје на дјелу? Више није знао, више се није могао ни контролисати... Само тихо прозбори: "Служим Мудром Вођи да бих живјео. Живим у грађанском друштву да бих радио. Радим сваки дан да бих се усавршавао. Усавршавам се да бих боље служио."

"Шта си то рекао?"

"Шта сам... ах...", тргну се из транса и понови овога пута свјесно: "Служим Мудром Вођи да бих живјео... Живим у грађанском друштву... да бих радио. Радим сваки дан... да бих се усавршавао... Усавршавам се да бих боље служио", овога пута гласније.

Попут грмљавине, заорише са аплаузи и звиждуци, док га јарка свјетла са сводова пећине дословце оставише у стању бијелог сљепила. Физички бол очних јабучица га је парализовао, док је длановима прекривао очи гласно зајечавши.

"Молим вас, један велики аплауз, за изгубљеног члана наше заједнице! Једном изгубљеног и сада поново нађеног!" преко разгласа, очигледно смјештеног у зидове вјештачке пећине, одјекивао је свечани глас водитеља шоу-програма "Казнено-поправна пећина", док су се с његовим гласом стапали урлици одушевљене публике, која је онлајн пратила страдања младог преступника који је управо пролазио кроз завршну фазу друштвене рехабилитације. Чип имплантиран у његов мозак преносио је уживо све његове кошмаре, вјештачки изазване халуцинације и усађена сјећања публици која се наслађивала његовим реакцијама. За разлику од неколицине претходних преступника, овај је био поприлично жилава сорта.

Мушкарац је покушавао да скине дланове с очију, жмиркајући, а затим их опет прекривши док је стењао од бола. Тек након пар минута поче да назире неке обрисе, попут тамних сјенки у крваво-млијечној измаглици. Није био свјестан шта се око њега дешава. Помисли да је у питању само још један од бројних кошмара, крену према својој драгој, дозивајући јој име, али му она одговори металним смијехом последњег модела хуманоидног киборга Х704, пресвученог спољним слојем прокрвљене вјештачке коже, са учитаним виртуалним моделом свијести његове дјевојке, тј. модификованог и програмираног тако да савршено имитира жену са којом је годинама живјео, прије него што су га ухапсили због разлога који му нису били најјаснији. Наводно је имало везе са отказивањем грађанске послушности и непоштовања радне етике у компанији за коју је радио.

Он, још увијек не схватајући шта се дешава, притрча 'жени' коју је сада мало јасније видјео, посрну на задњем кораку, напипа је и ухвати за руку, која је сада била укочена и хладна. Само је метални смијех допирао из њеног грла, у континуитету, попут смијеха кловна из неког прастарог филма. Он се згрози и врисну, пожељевши да се још једном пробуди из најгорег кошмара од свих које је сањао под утицајем дрога и психотроничних уређаја, који су му мијењали, свијест, сјећања, опажаје и ломили вољу за свих тих неколико мјесеци проведених у пећини. Овога пута, буђења није било. Шок је био исувише јак за његов исцрпљени организам. Момак се згрчи услијед изненадног нервног напада и паде на под вјештачке пећине тресући се и јечећи.

"А сада гласање, поштовани грађани! Имате пет минута да одлучите судбину овог несрећног бунтовника!"

И док се "несрећни бунтовник" тресао и грчио, бацајући пјену на уста, дотле су цифре на сводовима пећине досезале милионску предност за опцију Ц, која је на крају и превладала, над преосталих пет опција.

Музички крешендо досегну свој врхунац пред крај гласања.

"Вријеме је истекло, поштовани грађани, гласање је завршено! Дакле, овога пута сте били хумани, али да ли је то наш несрећни преступник заиста и заслужио? Па... сигурно да јесте када сте ви то тако демократски изабрали! Са укупним бројем од 23 милиона 581 хиљаде и 409 гласова, наши грађани су одлучили да се преступнику са бројем 71278 пресуди по кратком поступку ласерском мрежом! Та-наааааа!"

И док је водитељ завршавао своју реченицу мрежа мегаватних ласера са свода пећине попут сјецкалица за месо испасира несрећног младића у року од једне секунде, изазивајући општу екстазу међу зајапуреном публиком. Само је глава остала нетакнута и израз лица згрченог у дубокој душевној и физичкој боли још је једино говорио кроз какве муке је несрећник пролазио у свом казнено-поправном процесу. Камера ријалитија лагано пребаци фокус са каше меса на лице младића, зумирајући га све док није заузело читав екран, а онда крену одјавна шпица ријалитија "Казнено-поправна пећина". Дивљи ритам, освјетљење слично оном у диско клубовима деветог еона, звиждуци и урлици одушевљене онлајн публике стапали су се у јединствену какофонију, док се четверомјесечни шоу полако приводио крају - барем у овом граду.

Један други младић из зграде Кошнице 8, удаљене свега два километра од "Казнено-поправне пећине" број 951, у којој се изводио поменути ријалити, посматрао је крај програма, без ријечи, потресен и згађен. Стегнутих и блиједих песница, тихо је циједио псовке кроз зубе и проклињао друштво у ком је живјео. Био један од свега пар хиљада оних који су гласали за опцију Ф, а то је да се младић ослободи и да му се укаже сва неопходна њега за што бржи опоравак. Знао је добро, да ће нека од сљедећих жртава "Казнено-поправне пећине" бити управо из те групе од пар хиљада "емотивних бунтовника", када за недељу дана крене нова епизода ријалитија, али његова савјест му није оставила избора, налажући му да притисне тастер Ф на свом холографском монитору. Негласање би са собом носило још оштрије санкције, овако, можда буде имао среће и не изаберу га, а можда буде имао и још мало среће, па упозна и понеког истомишљеника, можда и више њих. Све што треба да уради, то је да у наредних пар сати изврши анализу саобраћаја кроз прокси локалне мреже "Казнено-поправне пећине", захваљујући једном малом сервис клијенту који је тамо инфилтрирао са посљедњим ажурирањем софтвера за пренос уживо из 'пећине', а у чијој је изради и сам учествовао.

"А када се скупи нас неколико стотина, или можда чак и хиљада истомишљеника, тада је већ све могуће..." помисли у себи док је активирао заштиту за претрагу саобраћаја проксија у 'невидљивом' моду како би прикрио, тачније, преусмјерио своје активности.

Администратору мреже "Казнено-поправне пећине", број 951, засвијетли црвена лампица на холографском монитору, отварајући 3Д мапу и центрирајући малу плаву тачку на стан у једној од зграда Мравињака. Најприје у невјерици завртје главом, а онда помисли на нове могућности напредовања у каријери.

"Сјајно", прозбори полугласно уз осмијех, "управо смо добили новог кандидата за наш шоу..."