Агитација је у моди. Велике силе гурају својe агенде што униполарног, што мултиполарног свијета. И док једни користе искључиво меку силу, економске погодности, позивајући се на заједничке цивилизацијске тековине и блискост, друге, оне војно и економски јаче, не либе се ни насилних сценарија да би остварили своје геополитичке циљеве, и задали нови 'шах' супарнику на табли Збигњева Бжежинског.
Збивања у бившој Југославији са почетка '90-их изњедрила су читаву методологију потпиривања сукоба и преузимања власти, која је својом егзактношћу кулминирала крајем '90-их година покретом 'Отпор'.
Да ли су етнички сукоби на просторима бивше Југославије дириговани на бази дате методологије, ком приликом су се 'отпораши' показали као врхунац њене ефикасности, или се она пак развила на бази искустава грађанског рата бивше Југе, ком приликом је 'Отпор' постао њен први егзактни израз, остаје дискутабилно и сасвим ирелевантно за чињеницу да таква једна методологија постоји и да се успјешно користи - преко Србије, Туниса, Египта, Либије, Сирије, Венецуеле, Украјине, Федерације Босне и Херцеговине. Том приликом се, када год ситуација није довољно запаљива, скоро па редовно међу "демократским народним снагама" нађе и по неки отпораш лично са својим богатим искуством (Египат, Украјина) како би додатно организовао агитационе снаге и помогао ширењу "пламена револуције" међу неодлучним припадницима несретног народа.
Дакле, једна таква методологија постоји и практикује се, а формула њене примјене показује висок проценат успјешности. Можда се питате да ли тај висок проценат успјешности повлачи за собом и оправданост њеног постојања? Не представља ли самим тим демократски израз воље народа, истина, насилан, али опет демократски, па самим тим и легитиман?
Одговор на горе дата питања је - не, нужно, а нарочито не у ситуацији када се већина народа држи пасивно по страни. Шта више, у једној таквој ситуацији, неколико хиљада демонстраната не може да представља народ. Наиме, докле се год већина народа држи по страни, њега представљају политичке снаге које је тај исти народ легитимно изабрао на претходним изборима, а на улици органи реда који штите Устав и поредак дате државе. Дакле, у таквим ситуацијама не може бити говора о "опште-народном устанку" или тобожњој "народној револуцији", барем не у њеним најранијим фазама.
Питате се онда одакле, у једној таквој ситуацији, висок проценат успјешности таквих иницијално "ненародних револуција"?
Одговор је једноставан - таква једна 'револуција' није базирана на вољи већине, него на амбицијама мањине, чији се интереси поклапају са интересима великих сила који их подржавају и од којих добијају пуну логистичку подршку - новчану, материјалну, едукативну, информативну. Формула њиховог успјеха је сљедећа:
- нађе се неколицина политички подобних агитатора, што познатијих и међу народом угледнијих, и понуди им се подршка за освајање власти у замјену за послушност
- агитатори затим покушавају да побуне народ, убјеђујући га да му је тренутна власт диктаторска и да их води у изолацију и економску пропаст, истовремено обећавајући "мед и млијеко" када они дођу на власт
- креће се са протестима
- када окупе барем пар хиљада што наивчина, што опортуниста, што болесника жељних насиља, агитатори крећу са захтјевима упућеним актуелним политичким лидерима да сиђу са власти, док западни медији захуктавају кампању подршке "опозиционим лидерима"
- уколико власти одбију услове агитатора, ови други започињу са изазивањем нереда, те насилним акцијама и инцидентима, како би се испровоцирала реакција полиције или евентуално војске, док западни медији и поједини западни политичари нижег ранга крећу са отвореним осуђивањем 'диктатуре' и подршком "демократским снагама"
- оног тренутка када до насиља дође, без обзира на то ко га је изазвао и покренуо, западни медији и политичари вишег ранга, отворено стају на страну агитатора, истовремено осуђујући 'репресију' снага реда и мира, позивајући државне званичнике и полицију на суздржаност, док осуда насиља од стране агитаторске руље у потпуности изостаје
- уколико актуелни лидери одбију сарадњу са Западом и агигаторима, што углавном подразумијева прелазну власт састављену искључиво од 'револуционара', те судске поступке за актуелне политичаре (Мубарак, Саиф ал-Араб Гадафи) за злодјела саме 'револуције' и терор над свима онима који је нису подржали, онда се креће са санкцијама актуелној власти, па и конкретним војним интервенцијама, уколико другачије већ није могуће.
Дакле, то је формула успјеха 'револуција XXI вијека', а најважнији дио ове формуле је - наћи праве агитаторе, тј. шачицу амбициозних људи жељних власти, спремних на све да би освојили власт, а такве, морате признати, ни у једном народу није тешко пронаћи.
Након тога, од агитатора који уживају подршку великих сила, до 'револуције', пут је, нажалост, кратак.
Збивања у бившој Југославији са почетка '90-их изњедрила су читаву методологију потпиривања сукоба и преузимања власти, која је својом егзактношћу кулминирала крајем '90-их година покретом 'Отпор'.
Да ли су етнички сукоби на просторима бивше Југославије дириговани на бази дате методологије, ком приликом су се 'отпораши' показали као врхунац њене ефикасности, или се она пак развила на бази искустава грађанског рата бивше Југе, ком приликом је 'Отпор' постао њен први егзактни израз, остаје дискутабилно и сасвим ирелевантно за чињеницу да таква једна методологија постоји и да се успјешно користи - преко Србије, Туниса, Египта, Либије, Сирије, Венецуеле, Украјине, Федерације Босне и Херцеговине. Том приликом се, када год ситуација није довољно запаљива, скоро па редовно међу "демократским народним снагама" нађе и по неки отпораш лично са својим богатим искуством (Египат, Украјина) како би додатно организовао агитационе снаге и помогао ширењу "пламена револуције" међу неодлучним припадницима несретног народа.
Дакле, једна таква методологија постоји и практикује се, а формула њене примјене показује висок проценат успјешности. Можда се питате да ли тај висок проценат успјешности повлачи за собом и оправданост њеног постојања? Не представља ли самим тим демократски израз воље народа, истина, насилан, али опет демократски, па самим тим и легитиман?
Одговор на горе дата питања је - не, нужно, а нарочито не у ситуацији када се већина народа држи пасивно по страни. Шта више, у једној таквој ситуацији, неколико хиљада демонстраната не може да представља народ. Наиме, докле се год већина народа држи по страни, њега представљају политичке снаге које је тај исти народ легитимно изабрао на претходним изборима, а на улици органи реда који штите Устав и поредак дате државе. Дакле, у таквим ситуацијама не може бити говора о "опште-народном устанку" или тобожњој "народној револуцији", барем не у њеним најранијим фазама.
Питате се онда одакле, у једној таквој ситуацији, висок проценат успјешности таквих иницијално "ненародних револуција"?
Одговор је једноставан - таква једна 'револуција' није базирана на вољи већине, него на амбицијама мањине, чији се интереси поклапају са интересима великих сила који их подржавају и од којих добијају пуну логистичку подршку - новчану, материјалну, едукативну, информативну. Формула њиховог успјеха је сљедећа:
- нађе се неколицина политички подобних агитатора, што познатијих и међу народом угледнијих, и понуди им се подршка за освајање власти у замјену за послушност
- агитатори затим покушавају да побуне народ, убјеђујући га да му је тренутна власт диктаторска и да их води у изолацију и економску пропаст, истовремено обећавајући "мед и млијеко" када они дођу на власт
- креће се са протестима
- када окупе барем пар хиљада што наивчина, што опортуниста, што болесника жељних насиља, агитатори крећу са захтјевима упућеним актуелним политичким лидерима да сиђу са власти, док западни медији захуктавају кампању подршке "опозиционим лидерима"
- уколико власти одбију услове агитатора, ови други започињу са изазивањем нереда, те насилним акцијама и инцидентима, како би се испровоцирала реакција полиције или евентуално војске, док западни медији и поједини западни политичари нижег ранга крећу са отвореним осуђивањем 'диктатуре' и подршком "демократским снагама"
- оног тренутка када до насиља дође, без обзира на то ко га је изазвао и покренуо, западни медији и политичари вишег ранга, отворено стају на страну агитатора, истовремено осуђујући 'репресију' снага реда и мира, позивајући државне званичнике и полицију на суздржаност, док осуда насиља од стране агитаторске руље у потпуности изостаје
- уколико актуелни лидери одбију сарадњу са Западом и агигаторима, што углавном подразумијева прелазну власт састављену искључиво од 'револуционара', те судске поступке за актуелне политичаре (Мубарак, Саиф ал-Араб Гадафи) за злодјела саме 'револуције' и терор над свима онима који је нису подржали, онда се креће са санкцијама актуелној власти, па и конкретним војним интервенцијама, уколико другачије већ није могуће.
Дакле, то је формула успјеха 'револуција XXI вијека', а најважнији дио ове формуле је - наћи праве агитаторе, тј. шачицу амбициозних људи жељних власти, спремних на све да би освојили власт, а такве, морате признати, ни у једном народу није тешко пронаћи.
Након тога, од агитатора који уживају подршку великих сила, до 'револуције', пут је, нажалост, кратак.
No comments:
Post a Comment