Постоји ли нешто природније од лежања у трави у топлој јулској ноћи. Вријеме постаје ирелевантно. Машта сеже иза звијезда, баш као у неким давним данима када је свака нова спознаја била једно велико чудо. Најбољи другар весело трчкара, грицка дрвце и њушка територију. Трава још увијек не сврби и вјетар тјера комарце. Посљедња утакмица четвртфинала је исувише небитан догађај да би ово сакрално вече повратка свом искону жртвовао зарад ње. Искључујем свакодневницу - свако вече, сваки дан, би требао бити овакав. Могао би бити овакав да није неоробовања 'цивилизацијском напретку' који би нас све могао вратити назад у пећине, и то веома брзо, уколико будемо имали среће. Уосталом, ово човјечанство има само једну судбину изражену кроз Хајзенбергову неодређеност - или ћемо ка звијездама, или ћемо нестати. Вечерас поново плутам као слободан човјек, какав бих могао бити. У једном тренутку смарање ће поново да крене, а за смарање, најздравији је лијек рад, али не онај робовласнички у ком робујеш 40 година, да би се ослободио као пензионер који једва крпи крај с крајем и чека смрт као коначно ослобођење од егзистенцијалних мука. И смарање креће, чак и другар све више шири територију... Стављам га на поводац и трчећим кораком крећемо кући... у своју ћелију од 58 квадрата из које посматрамо свијет и маштамо како би чудесан могао бити.
No comments:
Post a Comment