Јелко Кацин, словеначки представник у парламенту ЕУ, и освједочени српски душебрижник, данас је изјавио сљедеће:
"Ја, Јелко Кацин, одавно знам да је Косово независно и да није део Србије. Ја, Јелко Кацин, грађанин Словеније, знам да је моја земља одавно признала независно Косово и да је зато спаљена амбасада Словеније у Београду, и да ће Србија за то платити накнаду. Ја, Јелко Кацин, као потпредседник Делегације Европског парламента за југоисточну Европу поштујем тренутну ситуацију и позицију Европске уније која има статусно неутралан однос према питању Косова."
У реду, сада је за очекивати лавину напада на Кацина (које реално заслужује) од стране наших патриотских медија, а главни кривци ће, углавном, проћи некажњено.
Овдје није проблем Кацин, ма колико да овај медијски каменчић жуља јавност у Србији, овдје постоје два, много већа, проблема.
Први проблем су наши политичари, који ни упола нису искрени као Кацин, а који сами воде политику независног Косова и приближавања ЕУ на једини могући начин - преко оних њених чланица, "првих међу 'једнакима'" (ови наводни знаци и апострофи нису случајно овде), које су Косово одавно признале, и које признавање Косова постављају као услов чланству Србије у ЕУ. За почетак је то признавање имплицитно, што нашим политичарима оставља довољно маневарског простора да ту своју политику забашуре безвриједним флоскулама да "Србија никада неће признати Косово", да су албанске институције на Косову "привремене", да "Србија оштро осуђује свако насиље над Србима на Косову", итд. Међутим, дјела наших лидера показују управо супротно - кроз њихову политику Србија наставља праксу признавања Косова насљеђену из посљедњих година ДС-ове владавине, и то убрзаним темпом, а институције те квази-државе добију на тежини и значају, управо захваљујући њиховом експлицитном признавању од стране наше државе и њених политичара који их називају "привременим".
Господо, па ко је овдје луд?
Хоћете да кажете да су институције које сте сами признали, привремене, када припадају 'држави' коју признају САД, Велика Британија, Њемачка, Француска, Турска, и још 101 друга држава? Уосталом, број држава које признају Косово рапидно расте са вашом политиком признавања тих институција и њихових ингеренција на просторима Косова и Метохије!
Господо, па шта ви то радите!? Лажете нас! Обмањујете нас! Докле? Док Вучић не постане нови монарх "европске Србије"? Или док ЛДП не уђу у владу са СНС-ом, јер једино су још они на овој политичкој сцени Србије довољно лишени било каквог срама, савјести, те љубави према овој држави и народу, да јавно кажу шта се овдје догађа и да су сами дио тога!
Или можда баш због тога нећете у коалицију са ЛДП-ом, иако се ваша дјела не разликују много од њихових. Заправо, разликују вас само ријечи, само ваше лицемјерство, док водите политику независног Косова иза кулиса "болних резова" који 'морају' да се спроведу зарад европског или арапског (можда, америчког) "меда и млијека", благостања, који нас чекају у послушничкој, ужој, Србији.
Господо, ако је национално самоубиство једини пут који познајете, онда је овај народ жртва ваших личних амбиција, личних неспособности и политичкe некреативности, те страначких недосљедности предизборним обећањима.
Господо, ако желите да водите национално одговорну политику, престаните да хипнотишете овај народ стварајући од њега ЕУ-секташе сужених видика! Ваше мантре избијају са скоро свих масовних медија у Србији. Ваше мантре као камуфлажа чињенице да нисте одржали предизборна обећања, да се споразуми са Приштином нису ревидирали, да кочите изјашњавање Уставног суда о њиховој уставности, да сте признали институције самопроглашене државе Косово, да сте укинули и да укидате институције Републике Србије на сјеверу Косова, а да не спомињемо чињенице да се Србија и даље рапидно задужује, да се земља неуставно продаје странцима, те да се права запослених покушавају вратити на ниво од прије 100 година, а све у складу са идеологијом либералног капитализма чији сте овдје најгрлатији заговорници.
Господо, постоје државе на свијету и ван Запада и ван ЕУ, које су савезници и пријатељи наше државе, барем ће то бити докле год наша држава не уђе у савезе са њиховим директним супарницима на међународној политичкој сцени. Господо, у питању су економски моћне државе у успону са скоро половином свјетске популације. Господо, и поред тих држава ми и даље стављамо искључиви акценат на чланство у ЕУ, гдје долазимо "мечки на рупу" - мечки која само чека да нас овако слабе растрга на комаде (читајте, Косово, Санџак, Војводина, Тимочка Крајина, Београдски пашалук). Та 'мечка' памти. Памти и 1918. и 1945. Памти и даље у прошлост.
Наравно да Србија треба да сарађује са ЕУ. Наравно да Србија не може да игнорише чињеницу да граничи са четири чланице ЕУ. Међутим, Србија не смије ни да игнорише чињеницу да се у те четири чланице ЕУ не живи пуно боље него у самој Србији. Шта више, ако погледамо Бугарску и Румунију, Србија не смије да игнорише чињеницу да и данас надничари долазе из Румуније да раде у Банату, а не обрнуто. Србија може да сарађује са ЕУ само као снажна и институционално зрела држава, у противном, прерано чланство у ЕУ Србији ће донијети територијални губитак, уништење српских ситних и средњих земљопосједника, те потпуно отуђење српске привреде у корист европских економских центара.
И то је све само први проблем, проблем званичне српске политике, закамуфлиране кроз спинове што политичара што медија, док народ ошамућен од силних мантри и њима контрадикторних дешавања, а доведен на ивицу егзистенције, гледа прије свега како да преживи, немајући више ни снаге ни воље да се бави секундарним питањима друштвеног опстанка.
Други проблем, то је овај народ. Народ сможден, исцрпљен, сломљен свим дешавањима, биједом, лажима, несрећама које су се стуштиле на њега у претходних четврт вијека, да је безвољан да у формално својој држави, узме судбину у своје руке.
И то није никакво оправдање, већ само објашњење. Било гдје друго, и такав народ би се дигао, побунио, међутим, ми Срби научили смо и превише да трпимо кроз нашу историју. Једино када нам непријатељ са пушком дође пред кућни праг, сине нам из дупета у главу да земља треба да се брани.
Међутим, данас имамо једну другу, де јуре непримјетну, али де факто итекако видљиву и дугорочно опаснију окупацију:
- Наше јавно мњење креирају што корпоративни што државни медији који шире једноумље, налик периоду тоталитарног социјализма на овим просторима.
- Положај домаћих предузећа и предузетника већ је скоро деценију у подређеном положају спрам положаја страних улагача.
- Пољопривредна производња је незаштићена, субвенције и откупне цијене прениске, а домаћи произвођачи неконкурентни, на слободном тржишту којим доминирају производи земаља које много више субвенционишу сопствену производњу.
- Војска је разоружана, десеткована и слабо обучена.
- Одсуство праве опозиције и слободно дјеловање бројних НВО финансираних од стране агенција попут НДИ-а или ИРИ-а.
- Политички лидери на државном врху који воде антиуставну државну политику, умјесто да штите уставни поредак Србије.
Све су то знаци да је Србија тихо окупирана. Све су то знаци које овај народ види, али он и даље ћути, гледа своја посла, нада се седмици на лотоу, или великом спаситељу који ће "доћи изненада и ријешити ствари".
На тај народ више нећу трошити превише ријечи, јер што му више говорим то ме мање разумије, и што му више говорим, то га слабије чујем.
Политичари се неће промијенити - на власт су дошли управо због тога што су такви какви јесу, па чак иако се међу њима и нађе понеки честит и поштен, сам неће моћи много тога да промијени, нити да напредује у једном оваквом систему да би стекао неки утицај. А ако се неком од њих на власти и деси "приговор савјести", највјероватније ће га "мрак појести" оног тренутка када крене да дјелује у интересу државе, а против интереса оних који га на датој позицији држе.
Ни народ се неће изненада освијестити и преузети судбину државе у своје руке, што и јесте суштина демократије. Народ ће гледати како да скрпи дан за даном, забављајући се пред "коцкастим екраном", и гутајући гомилу лажи докле год се од њега не тражи да мисли својом главом. Хљеба ће имати, макар по контејнерима, јер лакше је понижено ђубретарити него ли се поносно и достојанствено борити.
Ипак, кључ је у народу. Кључ је у вјери коју је овај народ изгубио. Кључ је у реалној визији која му може вратити достојанство, јер само достојанствен народ може да води достојанствену и унутрашњу и спољашњу политику своје земље.
Народ је кључ.
Међутим, народ се мора најприје разумјети, и тек када разумијемо народ и народ ће моћи да разумије нас.
С друге стране, можда овоме народу више и није важно шта се збива са Србијом? Уколико је заиста тако, онда је свака борба, за поносну и јаку Србију, узалудна, а српска држава је на путу да доживи судбину хазарске.
И даље вјерујем да није тако, али како било, одговор лежи у народу и народ је одговор, а задатак интелектуалаца, умјетника, књижевника, револуционара, активиста, политичара, јесте да тај одговор радије 'испровоцирају' код народа, него да му намећу своје визије, идеје и амбиције. Једино је она државна политика која задовољава народне потребе легитимна сама по себи. Свака друга представља нелигитимну олигархију.
