Нема самотније тишине од тишине космоса у кабини ловца једноседа... поквареног, изгубљеног, одбаченог далеко иза руба спољашњег астероидног појаса матичног звезданог система.
Ниво кисеоника је увелико ушао у црвену зону. Девет процената залиха биће довољно за три до четири сата уколико успедне да сачува мир и присебност. Ловци нису дизајнирани за дужи боравак изван матичних крстарица. Уосталом, они који се не врате у базу након првих неколико сати, било из патроле или из борбе, скоро никада нису више били међу живима. Због њих нико није ризиковао неке нове губитке у људству и техници.
Борис је тупо зурио у беживотну командну таблу. Јонски зраци су спалили контроле и комуникације на његовом ловцу. Делићи секунде су га делили од тренутне смрти, када га је вођа Алфа IV тима спасио, макар и привремено, с два навођена пројектила који су непријатељску летелицу претворили у облак космичког отпада. То је било све што је могао да учини за Бориса чији је беживотни брод наставио да по инерцији клизи све даље од бојишта. Неинтересантан за непријатеља, мртав за саборце, који од њега више нису чули ни гласа, препуштен хладном и немом космосу, на педесетак астрономских јединица од матичне звезде, Борис није имао никаквих двојби, да су му реалне шансе за преживљавање равне нули. Проклињао је неопрезност која га је коштала енергетског штита. С тим штитом, јонски зраци нису били ништа друго до безопасно голицање статичког електрицитета по његовом Предатору, али без штита, били су опаснији од директног поготка ласерских топова.
Ратна крстарица се налазила с друге стране бојишта, вероватно удаљена половину астрономске јединице.
“Нема шансе да ме пронађу… Све и да неко покрене потрагу за евентуалним преживелима, ја ћу бити само беживотни одраз у гомили свемирског отпада на њиховим трагачима.”
Очајнички још једном понови процедуру за укључење контрола и мерних инструмената, али сем беживотног кликтања, ништа друго не наруши савршени космички мир који је попут стене притискао његове груди.
Његово звање дипломираног инжењера из телекомуникационих технологија, говорило му је да без туцета специјално дизајнираних модула, не може учинити ама баш ништа да оживи свог ловца. Међутим, ирационална нада, која је одбијала да прихвати неминовност краја, терала га је да покушава и даље.
Ниво кисеоника је, у међувремену, пао на седам процената. Ако успори пулс испод шездесет откуцаја у минути, можда добије још три сата живота. Сети се испита на пилотској академији. За најтеже задатке имао је око три сата времена… за задатке који су, истина, имали решење. Проблем који је сада био пред њим, био је очигледно егзистенцијални проблем без решења. Склопи очи и задрхта док се његов брод уз лагану ротацију удаљавао све даље и даље од бојишта, од ратне крстарице, од матичног звезданог система.
Мисли му одлуташе на рат. На стравичну експлозију квантног колајдера која је збрисала већину становништва Црвене Планете. На прве објаве о саботажи од стране обавештајне службе за коју већина грађана није ни знала да постоји. На узајамна пребацивања и осуде између различитих политичких фракција у Планетарном Савету. На прве појава пиратства у колонијама Зелене Планете. На прве одмазде снага реда. На први организовани устанак који се претворио у револуцију широм звезданог система. На прву појаву туђина о којима су понешто знали тек највиши војни и обавештајни кругови. О чијем постојању је сазнао и Борис током једнe од својих патрола. На губитак чина након што је о том сусрету известио свог надређеног.
Усне му се стиснуше у танку црту, док му је срце бубњало у грудима, и то потраја пар минута док се коначно није прибрао - остало му је мање од пет процената кисеоника и не сме више да га троши на мисли које ничему не служе, а онда, баш као на Академији, кроз главу му сину идеја. Луцидна, најпре невероватна…
“Да ли је могуће?”
Преброја термо-динамичка пуњења - имао је тачно десет комада. Уколико се добро сећа, остале су му барем још четири навођене ракете. Уколико би само могао да их откачи с носача… Мораће да изађе из кабине… или можда ипак не?! Није више смео да губи ни тренутка.
***
Пробудило га је јарко бело светло у зеницама очију. Бол је био несносан. Као да је након више дана проведених у тамници неко изненада уперио рефлектор у његове очи. Видео је само бело док се дрхтаво придизао у кревету.
"Честитам господине, или тачније, капетане Островски! Успешно сте положили последњи испит за капетана ратне крстарице”, глас је свечано допирао из правца неке тамније мрље на белој позадини.
“Капетан… капетан?! Али… ја сам инжењер, пилот-инжењер, деградиран из чина потпоручника. Ах, до ђавола…”, бол у слепочницама никако није јењавао и био је и даље једнако несносан.
“Нормално је да сте после овог теста дезоријентисани најмање сатима, капетане Островски. Заправо, извињавам се што Вас уопште сада малтретирам својим присуством. Обичај је да дозволимо кадетима или, у ређим случајевима, управо дипломираним капетанима, неколико сати да дођу к себи, пре него што их уопште контактирамо, али Ви сте једини који је успешно решио тест ‘космичке тишине’, тако да сам ја, адмирал Кент, одлучио да Вам то лично честитам.”
“Адмирал Кент… али рат… експлозија колајдера… Зар Ви нисте… овај… командант непријатељских снага, мислим, империјалне флоте?”
“Ах, капетане Островски, нема никаквог рата и надам се да га још дуго или још боље никада неће ни бити. Црвена Планета је и даље на свом месту. Квантни колајдер је давно измештен на рубне крајеве планетарног система заједно с припадајућим му месецом. Тренутно тога вероватно не можете да се сетите, али тестови којима сте били изложени, мењају перцепцију реалности у Вашем уму кроз интегрисани квантни имплант и неколико сати похрањивања лажног сећања, потискују праве успомене доводећи Вас у стање налик стању индукованог сна, само што Ваш мозак и даље функционише у будном моду, не губећи своју хитрину ни бистрину. Сетићете се свега када дођете себи. Знајте само, да је она идеја слања архаичног СОС сигнала кроз три слабије, три јаче и на крају опет три слабије експлозије, нешто што је комплетну испитну комисију, са мном на челу, просто оставило без речи! Тај проблем је заправо осмишљен као проблем без решења, али Ви сте пронашли решење на луцидно генијалан начин. Истина, помало ризичан, али прави капетан треба да зна када да преузме и ризик на себе. Част ми је што ћете бити капетан у мојој флоти, Островски!”
“Значи, рат је био само илузија… Туђини су илузија… Планете и даље сарађују једне с другим…”
“Сарађују боље него икада, а ратови су одавно превазиђени архаизми. Што се туђина тиче, нема никаквих туђина, бар не да ја знам за њих, а то је ваљда довољна гаранција. Међутим, вратимо се Вашем задатку - активирање погона ракета помоћу аутономног напајања из пилотског одела, представља јединствен покушај, али зар Вас то није могло коштати живота у том тренутку?”
“Можда… али шта ми је иначе остало од живота сем тих бедних пар сати преживљавања? Уосталом… добра стара диода је учинила своје. Повратна струја није могла да прође назад до матичне плоче одела… Након што сам разбио командну таблу, нашао сам тамо управо оно чему сам се надао… Плоча МР23 је била нетакнута… Њен улаз сам преспојио на своје одело, а излаз директно на контроле за испаљивање ракета… Како су остали системи били мртви, морао сам на њих да монтирам три магнетна термо динамичка пуњења с темпираним механизмима… Оне слабије експлозије су биле далеко мањи изазов… Брод се довољно брзо кретао да сам их остављао за собом једну по једну у интервалима од по неколико секунди… Плашио сам се само да експлозије неће бити довољно јаке да привуку пажњу, али сам такође знао, да уколико неко осматра ово парче свемира, мораће да их примети…”
“Наравно, а након једне такве битке, све очи су упрте у то парче космоса, тако да сте свакако били примећени у нашој симулацији. Елем, одмарајте се сада капетане, па се видимо ускоро на комеморацији поводом промоције у чин капетана. Биће ми задовољство да Вас имам у својој служби!”
“Хвала Вам, адмирале Кент… Мада још сам помало збуњен, али сада већ долазим к себи.”
“Свакако капетане. Ови тестови су психо-физички изузетно напорни. Неки кандидати се и данима опорављају после њих од доживљеног шока. Вама то иде веома добро колико видим, а сада се, ипак, одморите.”
***
Када је следећи пут отворио очи, видео је три крупна блештаво бела ока како испитивачки зуре у њега кроз визир пилотске кациге. Заштитно одело га је панично алармирало да је ниво кисеоника у њему пао на нулу. Отежано је дисао, презнојавајући се, док су се дугачки пипци обмотавали око њега, усисавајући га у своју утробу.
Био је то један од туђина… Можда исти онај кога је опазио у патроли иза астероидног појаса.
“Да ли то сањам или само сањам да сањам?”, промрља Борис док је тонуо у сан без снова.
