У свијету плурализма идеја, ставова, промишљања, толико је уско и ограничено сматрати да за сваки проблем постоји само једно рјешење. Можда постоји најбоље рјешење, али најбољи суд о њему може донијети само онај ко се уздигао изнад ситничаве садашњице у свијет идеја које постоје по себи, не дозвољавајући мислиоцу да се емотивно веже за било коју од њих. Међутим, субјективни какви јесмо и емотивни у својој субјективности, најчешће пуштамо да нас сопствене страсти и егои воде кроз наше личне борбе и дискусије, без да реално саслушамо и промислимо шта други има да каже. Ставове људи разматрамо сходно таборима из којих долазе, слушајући оно што желимо да чујемо, и затварајући свој ум од оних који би могли пољуљати наш свијет. Љепше је живјети у слијепилу сопствених илузија, него ли отворити мисли богатству облика и боја чија нас страност тјера назад на, за нас, сигурну територију утврђених догми, предрасуда и 'доказа' којих се слијепо држимо.
Заправо, није ли то страшна трагедија данашњице, баш као и јучерашњице, а највјероватније као и сутрашњице самог човјечанства?
А Запад, у напону своје снаге, негира право на различитости.
Запад, предвођен САД-ом, дао је себи за право да преузме монопол над вриједностима, намећући своје вриједности, које су израз једне епохе западне цивилизације, дакле, временски и географски ограничене, да постану универзалне вриједности цијелог човјечанства! Колико ли је то тек арогантно!? Колико је непоштено према осталим цивилизацијама, од којих су неке и старије од западне?
И када се сјетимо масивних помора у Индији због амбиција западних компанија, и када се сјетимо геноцида над сјеверно-америчким Индијанцима, и када се сјетимо свих ратова који су вођени у посљедњих 150 година, укључујући и сукобе који се данас воде, да ли нас онда чуди толики отпор који постоји у окупираним и колонијализованим земљама, или пак оним земљама које су се ослободиле окупације Запада, према свему ономе што је западно, а што није било дио њихове цивилизације прије 'доласка демократије и њених вриједности'?
И то је такође ограничавајући фактор - ти људи одбијајући вриједности Запада, које нису дио њихове цивилизације, или барем то нису биле прије окупације, тј. колонизације, понекада, можда чине неправду, можда пропуштају да усвоје нешто добро и вриједно, затварајући свој ум, затварајући своје срце према ближњима 'с друге стране'.
Међутим, на 'другој страни', нису ли САД, поред Римског Царства, једина већа држава која се ширила 'бранећи се' и то на територије на којима није било ниједног Американца прије тога или је њихов проценат био занемарљив? Није ли смјер империјализма више него једнозначно одређен свим овим збивањима чији смо што свједоци што протагонисти и ми сами?
Да ли је онда за већу осуду масовни протест против западних вриједности у окупираним земљама, или пак, одсуство било каквих масовних протеста против недјела и злочина Запада широм свијета у самим западним државама?
Прије него што кренете да критикујете свој народ, запитајте се, најприје, какви су други народи? Најприје они око нас, а затим они, због чијих дјела или не-дјела, због чијих режима, наша држава и наш народ, реално, највише испаштају!
Запитајте се, какви би били други, након двије и по деценије константне сатанизације, економских санкција, демонстрације војне силе против чије моћи, наша војска дјелује као ученик са праћком који је стао испред наоружаног војника у пуној ратној опреми.
Размислите, колико смо избора имали и, забога, престаните да кињите овај напаћени народ! Дајте му времена, дајте му предаха, и што је најважније, дајте му идеју за коју би смогао снаге да устане и прије него што би било који други народ то био у стању.
Нама не требају себичне идеје на личном плану. Човјек је друштвено биће. Човјек је дио друштва, а данас и дио нације и државе у којој живи. Само једна свеобухватна идеја, може довести до потпуног препорода државе и друштва, па самим тим и нас као појединаца који им припадамо.
Таква идеја, да би била искрена, да би имала реалне шансе за успјех на опште задовољство народа, мора бити патриотска. Једино патриотска идеја има довољну енкапсулацију заједничких вриједности на довољно ограниченом простору, да се не расплине или самосатире, када дође вријеме њене реализације, а опет да задовољи снове народа који се за њу бори и који из тога црпи снагу и инспирацију да истраје. Све остало је неискрено и осуђено на пропаст било идеје, или, још горе, самог народа.
Зато, прије него што кренете да критикујете овај народ, дајте једну патриотску идеју, па ћемо онда даље расправљати.
Заправо, није ли то страшна трагедија данашњице, баш као и јучерашњице, а највјероватније као и сутрашњице самог човјечанства?
А Запад, у напону своје снаге, негира право на различитости.
Запад, предвођен САД-ом, дао је себи за право да преузме монопол над вриједностима, намећући своје вриједности, које су израз једне епохе западне цивилизације, дакле, временски и географски ограничене, да постану универзалне вриједности цијелог човјечанства! Колико ли је то тек арогантно!? Колико је непоштено према осталим цивилизацијама, од којих су неке и старије од западне?
И када се сјетимо масивних помора у Индији због амбиција западних компанија, и када се сјетимо геноцида над сјеверно-америчким Индијанцима, и када се сјетимо свих ратова који су вођени у посљедњих 150 година, укључујући и сукобе који се данас воде, да ли нас онда чуди толики отпор који постоји у окупираним и колонијализованим земљама, или пак оним земљама које су се ослободиле окупације Запада, према свему ономе што је западно, а што није било дио њихове цивилизације прије 'доласка демократије и њених вриједности'?
И то је такође ограничавајући фактор - ти људи одбијајући вриједности Запада, које нису дио њихове цивилизације, или барем то нису биле прије окупације, тј. колонизације, понекада, можда чине неправду, можда пропуштају да усвоје нешто добро и вриједно, затварајући свој ум, затварајући своје срце према ближњима 'с друге стране'.
Међутим, на 'другој страни', нису ли САД, поред Римског Царства, једина већа држава која се ширила 'бранећи се' и то на територије на којима није било ниједног Американца прије тога или је њихов проценат био занемарљив? Није ли смјер империјализма више него једнозначно одређен свим овим збивањима чији смо што свједоци што протагонисти и ми сами?
Да ли је онда за већу осуду масовни протест против западних вриједности у окупираним земљама, или пак, одсуство било каквих масовних протеста против недјела и злочина Запада широм свијета у самим западним државама?
Прије него што кренете да критикујете свој народ, запитајте се, најприје, какви су други народи? Најприје они око нас, а затим они, због чијих дјела или не-дјела, због чијих режима, наша држава и наш народ, реално, највише испаштају!
Запитајте се, какви би били други, након двије и по деценије константне сатанизације, економских санкција, демонстрације војне силе против чије моћи, наша војска дјелује као ученик са праћком који је стао испред наоружаног војника у пуној ратној опреми.
Размислите, колико смо избора имали и, забога, престаните да кињите овај напаћени народ! Дајте му времена, дајте му предаха, и што је најважније, дајте му идеју за коју би смогао снаге да устане и прије него што би било који други народ то био у стању.
Нама не требају себичне идеје на личном плану. Човјек је друштвено биће. Човјек је дио друштва, а данас и дио нације и државе у којој живи. Само једна свеобухватна идеја, може довести до потпуног препорода државе и друштва, па самим тим и нас као појединаца који им припадамо.
Таква идеја, да би била искрена, да би имала реалне шансе за успјех на опште задовољство народа, мора бити патриотска. Једино патриотска идеја има довољну енкапсулацију заједничких вриједности на довољно ограниченом простору, да се не расплине или самосатире, када дође вријеме њене реализације, а опет да задовољи снове народа који се за њу бори и који из тога црпи снагу и инспирацију да истраје. Све остало је неискрено и осуђено на пропаст било идеје, или, још горе, самог народа.
Зато, прије него што кренете да критикујете овај народ, дајте једну патриотску идеју, па ћемо онда даље расправљати.
