Свети Ђорђе убија аждају (по други пут)

У данима искреног поштовања према мудрости руског руководства у рјешавању украјинске кризе, налетих на чланак Ђорђа Вукадиновића писаног за Политику, у ком дотични новинар и донекле аналитичар, карактерише руску 'пасивност' у најновијим украјинским збивањима слабошћу и наговјештајем њеног пораза.

Уз поштовање према Вукадиновићу, али дати чланак представља гомилу глупости и један изузетно ограничен поглед на вјероватно најзначајнија геополитичка дешавања од краја Другог свјетског рата. Од некога ко највећи дио свога времена посвећује политичким, па самим тим и геополитичким темама, свакако бих очекивао једну свеобухватнију и објективнију анализу.

Оно што се дешава у Украјини данас, уствари је глобални геополитички рат који се води на више поља и у више равни, а не само на једноме пољу једне од њих, на шта се фокусирао Вукадиновић – поље примјене тврде, видљиве силе у геостратешкој димензији. Према Вукадиновићу, Русија би поступила једино исправно да је заједно са Кримом извршила и анексију остатка Украјине. Наравно, сигуран сам да би Вукадиновић у том случају руско руководство са Путином на челу, сматрао достојним своје историјске улоге, међутим, сукоб у Украјини захвата више ортогоналних димензија, на први поглед невидљивих за обичне посматраче, међу које се овим горе чланком сврстао и Вукадиновић.

Прва димензија  је духовне, цивилизацијске природе. Руско руководство јако добро зна ко је на власти данас у Украјини и да та власт нема легитимитет у народу. Управо захваљујући сукобима на простору Балкана кроз посљедњих пар вијекова, Руси могу да схвате да чак и један народ може да се крвно и историјски непомирљиво завади по идеолошкој основи, а то није нешто што Руси желе са братским украјинским народом. 

Крим је вјековима био руски, барем до Хрушчова и 1954. али је чак и онда неформално остао руски до распада СССР-а. Поступак поновног припајања Крима је обављен без сукоба и уз минималне губитке изазване само једном провокацијом малобројних агената Десног сектора који су успјели тамо да се убаце. То припајање ниједан Украјинац са проруским сентиментом (а таквих је и даље већина тамо) не може да Русији узме за зло – то је задовољење историјске правде. С друге стране, отворена интервенција Русије, у остатку Украјине, наишла би на подршку код руског становништва и извјесног броја проруски оријентисаних Украјинаца, међутим, не треба испустити из вида да би таква интервенција код осталих Украјинаца највјероватније изазвала отпор.

Ма колико Десни сектор покушавао да се наметне као једна од главних политичких струја у Украјини, већина Украјинаца се према кризи у Украјини односи поприлично суздржано. Дакле, маса људи, Орвелових прола, држи се по страни. Руска отворена војна интервенција би свакако довела до тога да се велики број њих, под утицајем пропаганде Запада и украјинске нелегитимне власти, опредијели за страну којој тренутно не желе да припадају, а против Руса.

За то вријеме, Русији, за разлику од Америке, није од интереса да створи жариште на свом прагу и проспе злу крв са народом, који реално по својој култури и идентитету представља братски, истородни народ руском. Русија овдје не гледа само данас, она гледа и сутра, гледа у будућност. Данашња олигархија у Кијеву је дошла државним ударом на власт. Она нема легитимитет у народу и покушава по сваку цијену да га стекне. Одатле и њихове провокације. Они ЖЕЛЕ да Русија уђе у Украјину својим војним трупама, тачније они су ПОСТАВЉЕНИ на власт да такво што ИСПРОВОЦИРАЈУ. На тај начин, они служе својим меценама из Вашингтона, којима је пошто по то стало да спријече зближавање Европе са Русијом, те створе ново жариште као оправдање за егзистенцију НАТО-а. Европа, такође, активно учествује у свим овим збивањима играјући на карту дискретног удаљавања Украјине од Русије (дакле не толико милитантно и отворено као што то раде САД), али уз истовремено задржавање руског гаса у својим домовима. Дакле, и ЕУ и САД имају сличан крајњи циљ, отимање Украјине ван зоне утицаја Русије, мада различитим средствима. Њима би такође било од интереса окретање украјинског народа против Русије, међутим, цијена такве операције била би исувише висока. Због тога, за разлику од САД-а, Европи није у интересу још један ратни сукоб у своме дворишту.

С друге стране, Русија у свему овоме игра своју партију више него добро, барем за сада. На њеном челу је тим велемајстора који и у тренуцима када би емоције сваког нижерангираног политичара одавно понијеле и натјерале на непромишљен потез, још увијек није направио ниједну значајнију грешку. Путин и руско руководство играју једну од највећих геополитичких игара уз контролисану употребу силе које је човјечанство до сада видјело и то је тек почетак...

Поред борбе дуж наведене цивилизацијске димензије, која спаја руски и украјински народ, и чије је очување од суштинске важности за будућност руске државе, ту је такође и економска димензија.

Русија има снажне економске везе са земљама Запада и то не само на нивоу енергетске сарадње која је доминантна, него и по питању државних обвезница земаља Запада (посебно САД-а) које руска држава има у свом власништву, а које представљају праву финансијску бомбу у њиховим рукама. Такође, Русија је са својом повољном инвестиционом политиком привукла велика страна улагања, међутим, и сама Русија је довела себе у поприлично завистан однос према западним земљама. Уколико би Русија отворено војно интервенисала у Украјини, оштрије економске санкције би постале неизбјежне, чак и у ситуацији у којој би због њих испаштали и Запад и Исток, барем неко вријеме. САД би искористиле ту прилику да прогурају Набуковог насљедника. Изоловали би Русију на њеном украјинском жаришту и вјероватно поново оживјели сукоб у Сирији, па затим и Ирану, како би отворили простор за гасоводе са простора Средњег Истока према Европи. Већ изгубљени рат у Сирији би вјероватно преокренули у побједу, а онда би на ред дошао и Иран. У том случају, Русија би остала изолована. 'Анаконда' би завршила са својим смртоносним стиском, истиснувши посљедњи зрак Медитерана из плућа руске државе.

У том случају, руска војна 'побједа' у Украјини била би руски глобални геополитички пораз који би Русију гурнуо тамо гдје САД и Запад све вријеме сматрају да треба да се налази – на мјесто регионалне силе и ништа више од тога.

Ту постоји још неколико димензија, али сљедећа, која је и најочигледнија, јесте геостратешка димензија сукоба у којој је Русија однијела своју најзначајнију побједу од распада СССР-а, присаједињавањем Крима Русији. Изведена на брз, ефикасан и професионалан начин, без отворених сукоба и већих жртава, та акција ће вјероватно бити предмет изучавања не толико у војним колико у обавјештајним школама свих већих држава. Ипак, и овдје смо тек на самом почетку.

Специфичност украјинске кризе јесте и у томе, што су се у Украјини сукобила два највећа геополитичка мајстора у лику Запада предвођеног САД-ом и Русије. Да је криза у Украјини била споља темпиран, а не стихијски израз воље украјинског народа, говори и њено поклапање са одржавањем зимских олимпијских игара у Сочију. Руска пасивност, мада разумљива, дјеловала је поприлично обесхрабрујуће по руске интересе на просторима Европе. На тренутке је дјеловало да Јанукович може да одржи ствари под контролом, међутим, његово оклијевање по питању употребе силе против наоружаних демонстраната, сигурно да није помогло руским плановима. Ипак, све до крвопролића на Мајдану, изазваног дјеловањем снајпериста под окриљем Десног сектора, дјеловало је да ће се криза отегнути у недоглед, тј. до сљедећих избора. Међутим, олимпијске игре су се приближавале крају, било је јасно да ће Русија узвратити ударац након њих, те се Западу очигледно журило да Русију у Украјини порази прије 23. фебруара. И заиста, 18. фебруара креће крвопролиће на Мајдану. 21. фебруара Јанукович потписује договор са опозицијом о конститутивним реформама и одржавањем превремених предсједничких избора. 22. фебруара Јанукович напушта резиденцију и губи му се сваки траг, барем на неколико дана. 23. фебруара олимпијске игре се завршавају и све указује на то да је Русија изгубила најважнију геополитичку битку, трудећи се да сачува идеал олимпијских игара и свој образ пред читавим свијетом.

Наравно, тако се бар чинило нама споља... Међутим, руско руководство је очигледно имало и План Б... Убрзо долази до изненађујућег преокрета на Криму и постаје јасно да Русија још није рекла своју посљедњу ријеч у Украјини. Након почетног изненађења и Запад долази к себи. Војску у расулу, потпуно незаинтересовану да за компрадорску власт у Кијеву гине и убија цивиле, замјењују плаћеници из “Академија”, некадашњег “Блеквотера”, те екстремисти Десног сектора, заједно са припадницима јединица лојалних кијевској хунти. Сукоби у Украјини прерастају у партизанску и антигерилску борбу на просторима области Доњецка и Луганска, те масовне протесте у Харкову и Одеси.

Оно што је занимљиво примијетити, то је да свака етапа борбе носи своје специфичности, управо због величина два противника која тренутно воде свој геополитички рат у Украјини. И тако ће се наставити, вјероватно све до краја партије. То је игра у којој свака страна учи из потеза противника и узвраћа најбоље што може. Често неочекивано, јер је улог толики, да уколико се у Југославији, Либији, Сирији, и могао приуштити један те исти сценарио, овдје већ морају да се ваде “кечеви из рукава”. Крим је присаједињен муњевитом обавјештајно-војном акцијом. У Доњецку и Луганску се водила партизанска борба ниског интензитета све до одржавања референдума, да би већ након њега отпор проруских снага постао изразито снажнији. Понегдје провири покоји "корнет"; снаге самоодбране изгледају све професионалније, боље наоружане и увјежбане, а ако неко зна да герилски ратује на својој територији, то су свакако Руси. Шта нас чека у Одеси и Харкову, још увијек не знамо, али знамо да провокација нелегитимних украјинских власти ужасним злочином у Дому синдиката Одесе, над својим народом није успјела. На шта су Запад и његове украјинске марионете даље спремне, можемо само да нагађамо, али оно што је очигледно, то је да је жртвовање народа Украјине саставни дио њихове стратегије за распиривање сукоба ширих размјера, провокацијом руске војне интервенције и стварањем зле крви између руског и украјинског народа на дуже стазе. Уосталом, не тако давно слично су учинили и са народима Балкана (“divide et impera”).

За то вријеме, Русија полако преузима превласт над преосталим регионима са доминантним руским сентиментом. Свакa етапа те борбе обилује својим специфичностима, а побједник у том рату, неће нужно бити онај који први војно закорачи у њега, него онај који не истроши, или барем онај који посљедњи истроши своје адуте. Исток и Југоисток Украјине представљају њене најразвијеније и геополитички најважније области. Онога тренутка када се те регије отцијепе и пређу под окриље Русије, Украјина ће Западу постати интересантна колико и Бежђеђе крај Невесиња. Биће то за Запад економска рупа без дна, оптерећена дуговима, без значајнијег геополитичког или економског значаја. Битка која се данас води за Украјину, води се дакле за њене стратешки најзначајније области, а у њима Руси диктирају дешавања. Онога тренутка када се они отцијепе од Кијева, и остатак Украјине ће пасти у загрљај Русије као зрела крушка. Питање је само, да ли ће таква Украјина, преоптерећена економским дуговима и новокомпонованим украјинским фашизмом, Русији бити потребна? Уз одговарајуће реформе и суочавање са фашистичким струјама можда, али без тога, вјероватно не. Биће то вријеме када ће и украјински народ коначно морати да каже своју ријеч и пређе из улоге пасивног посматрача у положај активног учесника у тренутним геополитичким дешавањима на својој територији.

Битка која се данас води за Украјину, јесте битка за њене јужне и југоисточне крајеве, који су од посебног значаја због свог геополитичког положаја, развијене индустрије и богатих налазишта минерала и енергената. Русија свој рат за те области води на више поља, више димензија, до сада веома успјешно. У тим областима преовладава анти-мајданско расположење, међутим, за коначну побједу, потребно је потпуно и суштински привољети украјински народ на руску страну, а то се не може учинити примјеном голе силе. 

И поред тога, ово је отворени рат. У њему је Западна ала наишла на свог “Светог Ђорђа”. 

Свака ријеч подршке народу Русије и Украјине који се данас бори против уније глобализма и повампиреног зла фашизма, квант је енергије који доприноси овој исконској борби. Ваша суздржаност и неазинтересованост за ове догађаје, представља слагање са постојећом политиком хегемоније и униполарне атлантистичке доминације. Ваша подршка Десном сектору представља отворено стављање на страну оних снага које су неколико пута у прошлости прегазиле Балкан, уназадиле наше земље и разбиле наш народ на дијелове који се вјероватно никада више неће побратимити и помирити међусобно.

Ком ћете се приклонити царству? Избор је јасан, или бисте још увијек најрадије остали неутрални?

Размишљајте брзо, јер замајац историје нам се неумитно приближава, снажан и свеобухватан као никада до сада. Прекретница, преломница историје је пред нама. Послије ње, више нема повратка назад.