Корачај дјечаче, ти који знаш да је све око тебе лаж и вјешта обмана, симулакрум свијета који си давно оставио иза себе. Корачај као да не знаш, као да се не сјећаш, као да је свака слика једно ново искуство, које ћеш похранити за будућност која ће хтјети да те сломи.
И онда, када те коначно сломи, корачај и даље, јер корак је пркосни израз слободе - докле год не могу да ти га отму, не могу да те покоре. Корак је уточиште од свих сјенки које иза њега остају, баш као што је и сила за све оне сјенке које се пред њим повлаче. Корак је моћан савезник душе која пати, корак је њена снага.
Зато, корачај дјечаче. И када те умор схрве ходај и даље, док не пређеш границу јаве и сна, док не пређеш границу гдје неостварени снови постају ноћне море што вуку назад у прошлост коју проклињеш, иако је једина луч у сумраку надања и ноћи увелих жеља.
Корачај, јер нема повратка назад, макар и затворио круг, то је и даље нови почетак. Није ли иронично да данас нудиш све оно о чему си као клинац сањао, за један дан непомућеног дјетињства које си журио да израстеш. "Лицитирам свим знањима у корист мистерија радозналог дјечијег ума"... које не зна за умор.
Ипак, нема више назад...
Корачај, дјечаче. У будућност која је поново безлична маса што ће се или пред тобом одмотати или ће те прогутати, али ти и даље корачај, дјечаче. Корачај иза страха од ивице коју си давно прешао. Корачај преко хоризонта на ком надања постају страхови, уточишта казамати, све љубави издаје, а комадићи изгубљеног раја камени темељци пакла који си предано око себе изградио.
Нема ти спаса, али баш због тога - корачај, дјечаче. Можда некога и ти завараш, да ниси више уморан и стар. Корачај, сине, јер ти си све оно што ја никада више нећу моћи да будем. Корачај, кћери, тамо гдје ти отац никада није смјео нити знао да оде. "И док посљедњим погледом обухватам свијет који с олакшањем остављам иза себе, биће то само још један корак"... храбри корак пркоса, начињен из страха пред будућношћу коју нећеш смјети још једном да дочекаш.
Зато, корачај, изгубљени дјечаче, као да не знаш да се више никада нећеш наћи, корачај док се посве не изгубиш.
И онда, када те коначно сломи, корачај и даље, јер корак је пркосни израз слободе - докле год не могу да ти га отму, не могу да те покоре. Корак је уточиште од свих сјенки које иза њега остају, баш као што је и сила за све оне сјенке које се пред њим повлаче. Корак је моћан савезник душе која пати, корак је њена снага.
Зато, корачај дјечаче. И када те умор схрве ходај и даље, док не пређеш границу јаве и сна, док не пређеш границу гдје неостварени снови постају ноћне море што вуку назад у прошлост коју проклињеш, иако је једина луч у сумраку надања и ноћи увелих жеља.
Корачај, јер нема повратка назад, макар и затворио круг, то је и даље нови почетак. Није ли иронично да данас нудиш све оно о чему си као клинац сањао, за један дан непомућеног дјетињства које си журио да израстеш. "Лицитирам свим знањима у корист мистерија радозналог дјечијег ума"... које не зна за умор.
Ипак, нема више назад...
Корачај, дјечаче. У будућност која је поново безлична маса што ће се или пред тобом одмотати или ће те прогутати, али ти и даље корачај, дјечаче. Корачај иза страха од ивице коју си давно прешао. Корачај преко хоризонта на ком надања постају страхови, уточишта казамати, све љубави издаје, а комадићи изгубљеног раја камени темељци пакла који си предано око себе изградио.
Нема ти спаса, али баш због тога - корачај, дјечаче. Можда некога и ти завараш, да ниси више уморан и стар. Корачај, сине, јер ти си све оно што ја никада више нећу моћи да будем. Корачај, кћери, тамо гдје ти отац никада није смјео нити знао да оде. "И док посљедњим погледом обухватам свијет који с олакшањем остављам иза себе, биће то само још један корак"... храбри корак пркоса, начињен из страха пред будућношћу коју нећеш смјети још једном да дочекаш.
Зато, корачај, изгубљени дјечаче, као да не знаш да се више никада нећеш наћи, корачај док се посве не изгубиш.
No comments:
Post a Comment