Хибридни ратник са ознаком HX105 тресао се у сјенци рушевина старе војне фабрике услијед неконтролисане навале кортизола. Систем за одржавање борбене готовости моментално узврати стимулисаним лучењем адреналина, што му донекле смири нервозу, али повећа напетост.
До његовог пријемника стигао је телепатски сигнал ужасне смрти још једног припадника њиховог тима. Осјећао је како се с друге стране виртуелне везе ум његовог саборца распада и топи, поставши му туђ и недоступан, док га Демон у дјелићу секунде обузима и претвара у још једног од својих ратника.
Сиктање плазме, мирис спаљеног карбона и гњецави звук распадања људског меса у истопљеном оклопу допирао је кроз пријемник хибрида HX105. Било је потребно свега пар милисекунди да други хибрид уништи управо ‘зомбираног’ саборца, али онда је Демон и њиме овладао. Било је то једанаесто по реду запосједање у посљедњих пет минута. Остала су их још петорица. Демон се поигравао са њима.
HX105 искључи све везе комуникације са својим тимом. Све је указивало да је, и поред највећег нивоа заштите, Демон пронашао начин да убаци вирус у њихове комуникационе канале. Како би другачије ово могао да објасни, него вирусом који директно напада ОС квантног рачунара имплантираног у чеони режањ хибрида и повезаног синапсама са осталим дијеловима његовог мозга и жљездама. Након што је прекинуо везу са тимом, HX105 остао је препуштен само својим чулима и сензорима егзоскелета.
Хибриди су били савршени војници. Настали као клонови неустрашивих ратника из посљедњег интерсоларног рата, чији су геноми били још додатно прочишћени, представљали су врхунац развоја војне технике свога доба. Сваки од њих био је спој изузетне снаге, рефлекса и интелекта, борилачких и војничких вјештина избрушених дугогодишњим тренинзима. Њихов мозак појачан квантним рачунаром био је у стању да процесира петафлопсе информација користећи истовремено све предности људске интуиције. Егзоскелет осим што је давао надљудску снагу хибридима, штитио их је истовремено оклопом начињеним од посљедње генерације угљеничних влакана, непробојног за већину класичног оружја. У њему је био сакривен и читав арсенал моћног наоружања, сложени систем сензора, а располагао је и електродинамичким погоном за летење кроз ниже слојеве атмосфере или пак за кретање кроз воду.
Ипак, највећа снага хибридних ратника била је у њиховом тимском дјеловању. Иако је и усамљени ратник представљао врхунску машину за убијање, ван тима његова ефикасност је опадала за један до два реда величине. HX105 био је веома свјестан те чињенице, док је тражио начин да постојећу ситуацију преокрене у своју корист. Међутим, ниједна од тактика којима су их учили, није давала смјернице како се борити против невидљивог непријатеља који је способан да у секунди овлада тијелом хибрида као марионетом на конопцима.
И док се рачунарски дио мозга вртио скоро у бесконачним петљама, интуиција је вриштала: “Бјежи!”. Ипак, године сурових тренинга и повремена учешћа у акцијама завођења реда, од хибрида су створили машине са скоро савршеном самоконтролом… Скоро.
HX105 се повуче дубље у сјенку. До назад само неколико минута позиција коју је заузимао у корелацији са позицијама осталих чланова тима, гарантовала је успјех са вјероватноћом веома блиској 100% чак и у борби против најбоље обученог специјалца Алфа одреда. Сада су његове шансе да преживи биле мање од једног процента.
Нови врисак угушен муклим узвиком изненађења, допро је са мјеста на ком је био њихов командант, најискуснији и најбољи ратник међу њима. Нови напад панике, стања у ком се хибриди, наводно, никада нису могли наћи, протресе тијело HX105. Ново лучење адреналина донекле смири његову дрхтавицу. HX105 је осјећао да је он сљедећи. Више то није било питање минута, него секунде када ће Демон и његов мозак обузети и спржити. Није више било сумње у то шта мора да учини…
Већ у сљедећем дјелићу секунде јурио је небом изнад града Монокама у правцу гдје је био приземљен шатл њиховог тима. Треба му свега шест секунди да пређе километар и по растојања до шатла. У петој секунди осмијех му се ширио лицем док се спремао да улети кроз задња врата шатла. У шестој секунди лебдио је над њим, празног погледа, без воље да крене ни напријед ни назад. У тој једној секунди схватио је све.
Направио је заокрет код шатла и кренуо назад до старе разрушене фабрике - мјеста са ког је прије мање од десетак секунди у паници побјегао. Укључи свој примопредајник - овога пута више нема потребе ни за каквим опрезом. Још само један припадник HX10 тима остао је лојалан снагама Уније Планета. Увидјевши то, HX109 је искључио свој примопредајник, али било је већ касно. HX105 га је лоцирао и већ сљедеће милисекунде испалио је навођени хиперсонични пројектил у његовом правцу. Бљесак експлозије и комадићи меса и карбона који се разлетише са позиције на којој се само тренутак раније налазио HX109, свједочили су да је пројектил пронашао мету. Знао је, да је оклијевао само пар милисекунди дуже, сада би он био у комадићима.
HX105 искључи екстерни линк и слети крај свог команданта. Убрзо се ту скупише и остали преживљели припадници њиховог тима, њих укупно деветорица. Згледаше се погледима какве су некада давно вјероватно имали тек ослобођени робови. Немушти осјећај олакшања лебдио је у ваздуху Црвене Планете.
Зар им је требало толико времена да схвате? Истина је све вријеме била ту, пред њиховим очима, очима које нису научиле да виде. Није било потребе да разговарају гласно, размјена мисли била је много ефикаснији вид комуникације.
Нису прошла ни два минута, када се група хибридних ратника загледа у таму из које је ускоро изашла омалена прилика. Био је то дјечак од својих дванаест-тринаест година, запуштене лепршаве косе, који им је прилазио лаганим и сигурним кораком.
Гледао их је директно у очи. Није било потребе да говори да би им пренио своје мисли, уосталом, са сваким од њих је вечерас имао по једну интензивну полусекундну сеансу.
Ипак, проговорио је из само њему знаног разлога.
“Добро вече, пријатељи.”
Ратници се помало збуњено згледаше, али то не потраја дуго:
“Добро вече и теби, младићу.”
“Жао ми је због ваших другова који су страдали, али и вама је јасно, да је то била цијена ваше слободе која је морала да се плати. Стојите овдје крај мене, јер знате да је пут који сам вам показао пут истине, за разлику од пута обмане и лажи којим сте читав свој живот ходили. Уједињене Планете нису ништа друго до империјална творевина која је више пута жртвовала милионе, а овдје, на Црвеној Планети, и милијарде живота својих грађана, само да би учврстила своју хегемонију кроз тоталитарно уређење које су убрзо након хаварије кварковског колајдера завели у читавој Унији.
Некада давно, такво уређење називано је фашизмом, данас га називају прелазном демократијом. Тврде да је контрола мисли и одсуство приватности неопходно како би се избјегли нови терористички напади, да је то само прелазно рјешење, ка уређењу апсолутне слободе и равноправности, али вам нико од њих није признао да су тај терористички чин починили управо они, не у циљу неке слободе, него у циљу завођења тоталитарне олигархије чији сте свједоци, али и апостоли, и ви сами били. Збрисали су руководство и уништили више од половине популације читаве једне планете, само због тога, што се није покоравала њиховим идејама. Кривицу су пребацили на неке измишљене терористе, који су им послужили као изговор за увођење диктатуре у читавом Соларном систему док су се обрачунавали са оним преосталим опозиционим фракцијама њиховој власти.
Сада се питате, због чега вам ово све говорим, када сам вам све то и још много више тога пренио прије непуних десетак минута?
Ову мисао вам нисам пренио, али мораћете већ у наредних пет минута да физички неутралишете своје примопредајнике. Наиме, имате толико времена док се не активирају у “сигурносном моду”. Тада ће и ваш надређени схватити да је још једна мисија лова на Демона пропала и послаће сигнал за ваше самоуништење. Тај сигнал је немогуће блокирати осим ако се сам пријемник физички не онеспособи. Када се једном елиминише, више нећете моћи да размјењујете мисли, али ћете моћи сасвим лијепо да разговарате једни са другима, баш као што сада ја разговарам са вама.”
Дјечак се насмијеши посматрајући ратнике како један по један најприје скидају кациге, а затим из простора лијеве подлактице свога егзоскелета ваде комплете за медицинску помоћ на терену. Свако извади свој ласерски скалпел. Подесише дубину реза на тачно тридесет милиметара и згледаше се још једном, посљедњи пут директно размијенивши мисли. Свако од њих прислони скалпел на тачно одређено мјесто на својој лобањи и затим га активира. Зачу се цврчање спаљене коже и кости. Скалпели се зарише у процесоре квантних рачунара, изазивајући код неколицине њих кратке спојеве на магистралама који послаше посљедње неконтролисане сигнале на синапсе чеоног режња и продужене мождине, бацајући пар ратника у прашину Црвене Планете, и изазивајући халуцинације и неконтролисано трзање њихових екстремитета.
Међутим, све то потраја свега неколико секунди. Ма колико да је мала шанса за то била, ниједан од ових непредвидљивих сигнала није довео до самоуништења неког од, сада већ, бивших припадника HX10 тима. Након непуних пола минута сви су поново били на својим ногама. Хибридни ратници, сада су по први пут у својим животима били ратници само од крви и меса.
“Ето, сада сте коначно слободни.”
“А шта је са тобом?”, коначно прозбори командант HX10 тима, “Шта је са твојим примопредајником? Зар немају приступ и њему?”
Дјечак их овога пута озбиљно погледа: “Ја немам никакав примопредајник.”
“Немаш?”, командант у невјерици заврти главом, “Али како си онда могао да нам пренесеш своје визије којима си нас преобратио? То су биле чисте мисли, најинтезивније које је било ко од нас икада доживјео?”
“Ви заиста мислите да то има везе било са вашим, било са неким мојим имплантом?”, дјечак се насмијеши, а онда сјенка туге прође његовим лицем: “Ја припадам генерацији Н1… Њен сам једини преживјели представник.”
Дјечак се окрену и неким сада већ доста тежим кораком, кораком који је носио читаву трагедију Црвене Планете, крену назад у таму. HX105 први крену за дјечаком, а за њим и остатак тима.
До његовог пријемника стигао је телепатски сигнал ужасне смрти још једног припадника њиховог тима. Осјећао је како се с друге стране виртуелне везе ум његовог саборца распада и топи, поставши му туђ и недоступан, док га Демон у дјелићу секунде обузима и претвара у још једног од својих ратника.
Сиктање плазме, мирис спаљеног карбона и гњецави звук распадања људског меса у истопљеном оклопу допирао је кроз пријемник хибрида HX105. Било је потребно свега пар милисекунди да други хибрид уништи управо ‘зомбираног’ саборца, али онда је Демон и њиме овладао. Било је то једанаесто по реду запосједање у посљедњих пет минута. Остала су их још петорица. Демон се поигравао са њима.
HX105 искључи све везе комуникације са својим тимом. Све је указивало да је, и поред највећег нивоа заштите, Демон пронашао начин да убаци вирус у њихове комуникационе канале. Како би другачије ово могао да објасни, него вирусом који директно напада ОС квантног рачунара имплантираног у чеони режањ хибрида и повезаног синапсама са осталим дијеловима његовог мозга и жљездама. Након што је прекинуо везу са тимом, HX105 остао је препуштен само својим чулима и сензорима егзоскелета.
Хибриди су били савршени војници. Настали као клонови неустрашивих ратника из посљедњег интерсоларног рата, чији су геноми били још додатно прочишћени, представљали су врхунац развоја војне технике свога доба. Сваки од њих био је спој изузетне снаге, рефлекса и интелекта, борилачких и војничких вјештина избрушених дугогодишњим тренинзима. Њихов мозак појачан квантним рачунаром био је у стању да процесира петафлопсе информација користећи истовремено све предности људске интуиције. Егзоскелет осим што је давао надљудску снагу хибридима, штитио их је истовремено оклопом начињеним од посљедње генерације угљеничних влакана, непробојног за већину класичног оружја. У њему је био сакривен и читав арсенал моћног наоружања, сложени систем сензора, а располагао је и електродинамичким погоном за летење кроз ниже слојеве атмосфере или пак за кретање кроз воду.
Ипак, највећа снага хибридних ратника била је у њиховом тимском дјеловању. Иако је и усамљени ратник представљао врхунску машину за убијање, ван тима његова ефикасност је опадала за један до два реда величине. HX105 био је веома свјестан те чињенице, док је тражио начин да постојећу ситуацију преокрене у своју корист. Међутим, ниједна од тактика којима су их учили, није давала смјернице како се борити против невидљивог непријатеља који је способан да у секунди овлада тијелом хибрида као марионетом на конопцима.
И док се рачунарски дио мозга вртио скоро у бесконачним петљама, интуиција је вриштала: “Бјежи!”. Ипак, године сурових тренинга и повремена учешћа у акцијама завођења реда, од хибрида су створили машине са скоро савршеном самоконтролом… Скоро.
HX105 се повуче дубље у сјенку. До назад само неколико минута позиција коју је заузимао у корелацији са позицијама осталих чланова тима, гарантовала је успјех са вјероватноћом веома блиској 100% чак и у борби против најбоље обученог специјалца Алфа одреда. Сада су његове шансе да преживи биле мање од једног процента.
Нови врисак угушен муклим узвиком изненађења, допро је са мјеста на ком је био њихов командант, најискуснији и најбољи ратник међу њима. Нови напад панике, стања у ком се хибриди, наводно, никада нису могли наћи, протресе тијело HX105. Ново лучење адреналина донекле смири његову дрхтавицу. HX105 је осјећао да је он сљедећи. Више то није било питање минута, него секунде када ће Демон и његов мозак обузети и спржити. Није више било сумње у то шта мора да учини…
Већ у сљедећем дјелићу секунде јурио је небом изнад града Монокама у правцу гдје је био приземљен шатл њиховог тима. Треба му свега шест секунди да пређе километар и по растојања до шатла. У петој секунди осмијех му се ширио лицем док се спремао да улети кроз задња врата шатла. У шестој секунди лебдио је над њим, празног погледа, без воље да крене ни напријед ни назад. У тој једној секунди схватио је све.
Направио је заокрет код шатла и кренуо назад до старе разрушене фабрике - мјеста са ког је прије мање од десетак секунди у паници побјегао. Укључи свој примопредајник - овога пута више нема потребе ни за каквим опрезом. Још само један припадник HX10 тима остао је лојалан снагама Уније Планета. Увидјевши то, HX109 је искључио свој примопредајник, али било је већ касно. HX105 га је лоцирао и већ сљедеће милисекунде испалио је навођени хиперсонични пројектил у његовом правцу. Бљесак експлозије и комадићи меса и карбона који се разлетише са позиције на којој се само тренутак раније налазио HX109, свједочили су да је пројектил пронашао мету. Знао је, да је оклијевао само пар милисекунди дуже, сада би он био у комадићима.
HX105 искључи екстерни линк и слети крај свог команданта. Убрзо се ту скупише и остали преживљели припадници њиховог тима, њих укупно деветорица. Згледаше се погледима какве су некада давно вјероватно имали тек ослобођени робови. Немушти осјећај олакшања лебдио је у ваздуху Црвене Планете.
Зар им је требало толико времена да схвате? Истина је све вријеме била ту, пред њиховим очима, очима које нису научиле да виде. Није било потребе да разговарају гласно, размјена мисли била је много ефикаснији вид комуникације.
Нису прошла ни два минута, када се група хибридних ратника загледа у таму из које је ускоро изашла омалена прилика. Био је то дјечак од својих дванаест-тринаест година, запуштене лепршаве косе, који им је прилазио лаганим и сигурним кораком.
Гледао их је директно у очи. Није било потребе да говори да би им пренио своје мисли, уосталом, са сваким од њих је вечерас имао по једну интензивну полусекундну сеансу.
Ипак, проговорио је из само њему знаног разлога.
“Добро вече, пријатељи.”
Ратници се помало збуњено згледаше, али то не потраја дуго:
“Добро вече и теби, младићу.”
“Жао ми је због ваших другова који су страдали, али и вама је јасно, да је то била цијена ваше слободе која је морала да се плати. Стојите овдје крај мене, јер знате да је пут који сам вам показао пут истине, за разлику од пута обмане и лажи којим сте читав свој живот ходили. Уједињене Планете нису ништа друго до империјална творевина која је више пута жртвовала милионе, а овдје, на Црвеној Планети, и милијарде живота својих грађана, само да би учврстила своју хегемонију кроз тоталитарно уређење које су убрзо након хаварије кварковског колајдера завели у читавој Унији.
Некада давно, такво уређење називано је фашизмом, данас га називају прелазном демократијом. Тврде да је контрола мисли и одсуство приватности неопходно како би се избјегли нови терористички напади, да је то само прелазно рјешење, ка уређењу апсолутне слободе и равноправности, али вам нико од њих није признао да су тај терористички чин починили управо они, не у циљу неке слободе, него у циљу завођења тоталитарне олигархије чији сте свједоци, али и апостоли, и ви сами били. Збрисали су руководство и уништили више од половине популације читаве једне планете, само због тога, што се није покоравала њиховим идејама. Кривицу су пребацили на неке измишљене терористе, који су им послужили као изговор за увођење диктатуре у читавом Соларном систему док су се обрачунавали са оним преосталим опозиционим фракцијама њиховој власти.
Сада се питате, због чега вам ово све говорим, када сам вам све то и још много више тога пренио прије непуних десетак минута?
Ову мисао вам нисам пренио, али мораћете већ у наредних пет минута да физички неутралишете своје примопредајнике. Наиме, имате толико времена док се не активирају у “сигурносном моду”. Тада ће и ваш надређени схватити да је још једна мисија лова на Демона пропала и послаће сигнал за ваше самоуништење. Тај сигнал је немогуће блокирати осим ако се сам пријемник физички не онеспособи. Када се једном елиминише, више нећете моћи да размјењујете мисли, али ћете моћи сасвим лијепо да разговарате једни са другима, баш као што сада ја разговарам са вама.”
Дјечак се насмијеши посматрајући ратнике како један по један најприје скидају кациге, а затим из простора лијеве подлактице свога егзоскелета ваде комплете за медицинску помоћ на терену. Свако извади свој ласерски скалпел. Подесише дубину реза на тачно тридесет милиметара и згледаше се још једном, посљедњи пут директно размијенивши мисли. Свако од њих прислони скалпел на тачно одређено мјесто на својој лобањи и затим га активира. Зачу се цврчање спаљене коже и кости. Скалпели се зарише у процесоре квантних рачунара, изазивајући код неколицине њих кратке спојеве на магистралама који послаше посљедње неконтролисане сигнале на синапсе чеоног режња и продужене мождине, бацајући пар ратника у прашину Црвене Планете, и изазивајући халуцинације и неконтролисано трзање њихових екстремитета.
Међутим, све то потраја свега неколико секунди. Ма колико да је мала шанса за то била, ниједан од ових непредвидљивих сигнала није довео до самоуништења неког од, сада већ, бивших припадника HX10 тима. Након непуних пола минута сви су поново били на својим ногама. Хибридни ратници, сада су по први пут у својим животима били ратници само од крви и меса.
“Ето, сада сте коначно слободни.”
“А шта је са тобом?”, коначно прозбори командант HX10 тима, “Шта је са твојим примопредајником? Зар немају приступ и њему?”
Дјечак их овога пута озбиљно погледа: “Ја немам никакав примопредајник.”
“Немаш?”, командант у невјерици заврти главом, “Али како си онда могао да нам пренесеш своје визије којима си нас преобратио? То су биле чисте мисли, најинтезивније које је било ко од нас икада доживјео?”
“Ви заиста мислите да то има везе било са вашим, било са неким мојим имплантом?”, дјечак се насмијеши, а онда сјенка туге прође његовим лицем: “Ја припадам генерацији Н1… Њен сам једини преживјели представник.”
Дјечак се окрену и неким сада већ доста тежим кораком, кораком који је носио читаву трагедију Црвене Планете, крену назад у таму. HX105 први крену за дјечаком, а за њим и остатак тима.
No comments:
Post a Comment