Поново је сањао исти кошмар.
Буди га непријатан пискутави звук, док отвара очи у стану који је више личио на ћелију од двадесетак квадрата, мрачну и мемљиву. Устаје невољно, отвара прозор и умјесто сунца, кроз густи сиви смог, промаља се блиједи круг, далек и хладан, попут људи на улици испод, док ужурбано јуре, свако својим путем, удубљени у своје мисли, бриге, кошмаре.
Фасаде зграда су офарбане у сиво. Сиви градски аутобуси и трамваји превозе раднике у сивом до њихових сивих радних мјеста. Са великог монитора на згради прекопута гледа га познато лице, препознаје свој лик, као у огледалу само што те ријечи које допиру са усана његове копије, нису његове ријечи. Ни те хладне безизражајне очи, нити те бескрвне усне које се једва помичу, нису његове усне, док понављају попут мантре ријечи од којих га подилази језа: "Служим Мудром Вођи да бих живјео. Живим у грађанском друштву да бих радио. Радим сваки дан да бих се усавршавао. Усавршавам се да бих боље служио."
И буди се, презнојен у кревету, док крај њега, благо се мрштећи у сну, спава његова невјенчана супруга. Кроз ролетне се полако промаља сунце, топло и сјајно, симбол живота чија енергија пулсира билом свих живих бића ове планете. Протеже се задовољан што је иза њега остао кошмар ове прољетне ноћи. Одлази до купатила да се истушира, тихо пјевушећи неку стару поп мелодију, хит док је још био клинац.
Враћа се у спаваћу собу, након десетак минута, освјежен и истуширан, таман на вријеме да искључи аларм на сату, увуче се у кревет поред жене, загрли је руком око струка и крене њежно да јој љуби врат. Она се насмијеши у сну, нешто мазно промумла и настави да спава.
"Љубави, хајде, буди се. Ускоро ће седам сати, морамо да кренемо на посао", пољуби је још једном и благо јој продрма раме, "хајде, дижи се полако..."
Она отвори очи, њене пуне усне се скупише, а поглед, хладан и безизражајан прогута га у моменту.
И поново се буди, гушећи се у покушају да ухвати довољно ваздуха, тетурајући се некако из кревета и гурајући руку низ једњак не би ли извукао језик. Очи му сузе и отичу, и док споља допиру крици и кркљање војника, схвата да је у бункеру, на првој линији фронта и да их је непријатељ управо изненадио нападом нервним бојним отровима, вјероватно сарином. Посрће у трзајима, гушећи се и падајући у кому.
Жели само још једном да се пробуди, али око њега је само тишина, тама, празнина... Као да тоне у ништавило. Мисао му се гаси и он нестаје, разграђује се на молекуле и атоме, који настављају своје независне животе, хранећи друге животне циклусе. На таласима неутрина путује космосом, спушта се на субатомске нивое, за које наука још увијек нема ни представу да постоје, далеко иза бозона и фермиона, кваркова и суперструна. Досеже још једном ништавило и растапа се у апсолутно ништа.
Врисак, први удах ваздуха, топла рука на рамену и забринути глас жене коју воли: "Све је у реду, само си сањао нешто ружно...", док се привија уз њега као да покушава да га из кошмара привуче к себи у јаву, у живот, далеко од мрачних мисли које су га запосјеле. Он дрхти док се лагано исправља, болних и укочених леђа, чекајући да се и ова јава претвори у кошмар, вјечити кошмар, из ког нема буђења.
"Опрости...", прозбори држећи се рукама за главу, полако схватајући гдје се налазе.
"Ти ниси имала море?", промукло је запита, покушавајући да прочисти осушено грло.
"Не, зашто питаш?"
"Некако сам сигуран да покушавају неким психотроничним оружјем да нас истјерају из ових пећина, баш као што смо ми некада паљењем гуме или сумпора тјерали змије из рупа. Само што ми змије нисмо убијали... углавном, не..."
Жена тихо зајеца, а он још помало бунован схвати колику је грешку управо начинио, загрли је и привуче к себи, лијегајући поново на постељу од маховине, у њихов топли брачни кревет.
"Не брини... Нисмо преживјели све ове мјесеце туђинске инвазије да бисмо сада посустали..."
Она покуша да му упути поглед пун наде, чекајући још коју ријеч охрабрења и схвативши тек пар тренутака касније да је он одлутао негдје далеко у својим мислима. Заусти да му каже како се не плаши, али умјесто тога, само стегну његову мишицу својим шакама, знајући да ће то бити довољно.
"Понекада заиста пожелим да сам мртва, као и сви они милиони људи... можда читаве милијарде...."
"Ћути, не говори тако! Захвали Богу..."
"На чему да захвалим? И коме да захвалим? Да захвалим што се кријемо попут пацова, хватајући и једући слијепе мишеве, не видјевши ни дана ни ноћи, ни сами не знамо колико већ дуго, док се ти губиш, вриштиш и трзаш сваки пут када заспиш. Плашим се да заспим крај тебе, једнако колико се плашим и да се удаљимо једно од другог даље од десет јебених метара, плашећи се да те више никада нећу...", заусти да каже 'видјети', а онда се предомисли због апсурдности ситуације и ућута, с обзиром да се у апсолутном мраку пећине нису назирали ни најмањи обриси.
"У праву си... али ипак смо живи за разлику од многих које смо знали. И мене убија ова тама... ово заточеништво...". "Овај живот", помисли, али не рече, умјесто тога помало окуражен узастопним нападима равнодушности и наде изусти: "Онда, хоћеш ли да ризикујемо релативну безбједност пећина и окушамо своју срећу напољу?"
"Не знам... Хтјела бих дјецу, хтјела бих да их одгајам, да их гледам како расту, како личе на нас двоје, али не желим да их гледам како умиру од болести, затрпани фекалијама нас и слијепих мишева, у тами и мемли јебене пећине у коју смо се закопали!"
"Хеј... хеј, смири се, молим те... Среди се, не смијемо сада да изгубимо главу и начинимо неку глупост... Шта ако смо једина два преживјела припадника људског рода...?"
"Онда је човјечанство осуђено на нестанак..."
"Вјероватно и јесте, али ја још увијек не могу да клонем духом..."
Она се благо опусти, уздахну дубоко и прозбори тихим гласом: "ја морам да изађем из ове пећине... полудићу у њој. Тачније, већ се осјећам потпуно неурачунљивом... Ово ме убија... Ово је горе од смрти..."
"Идемо заједно...", прозбори помиреним гласом. И њему је више било доста скривања. Као да је чекао само да она прва попусти, јер као мушкарац, сматрао је својом обавезом и дужношћу да тврдоглаво одоли свим слабостима и растројствима, која су га потресала већ након неколико дана проведених у пећинама.
"Хај'мо, идемо онда. Не желим више да чекам ни тренутка."
"Шта мислиш, шта ће бити с нама?"
"Не знам и више ме ни не занима. Желим само један дах чистог ваздуха, и један поглед било на плаво или сиво, тамно или звјездано небо, желим још једном да видим боје око себе и твој поглед, а онда нека и умрем... трудићу се само да ми посљедња мисао буде лијепа. Можда онда и наставим да живим у њој..."
"Мислиш ли да је то могуће?"
"Шта?"
"Па, живот послије смрти?"
"Не знам... можда, али не желим сада да мислим о томе. Више вјерујем у живот када о томе не размишљам."
"Ти се још увијек надаш."
"Да..."
"А да ипак останемо још мало?"
"Не... идемо напоље."
"Плашим се..."
"И ја..."
"Све што сам рекла, биле су глупости, желим да живим..."
"Хоћеш ли да одем сам, извидим ситуацију, и вратим се по тебе ако је све у реду?"
"Не, никако!" скоро па врисну у очајању.
"Океј, океј...", брзо дода и приви је још чвршће уз себе, "нећемо се раздвајати... шта год да буде, остајемо заједно".
Звук њеног јецања безвремено је одзвањао нијемим сводовима пећина. И он крену да заплаче, али се суздржа у посљедњем тренутку, полако је одвоји од себе, устаде и направи пар корака у правцу излазних ходника, док су му се усне грчиле у очају и безнађу које га је све више притискало
"Гдје ћеш?"
"Само да попијем мало воде...", рече спуштајући се крај пећинског језерцета са топлом и помало киселкастом, али колико-толико исправном, минералном водом за пиће. Умио се нервозно и прогутао неколико крупних гутљаја воде, пожељевши на тренутак да пије цијанид, а онда отресе главом у покушају да растјера црне мисли.
"Знаш, све вријеме мислим како ови кошмари који ми се враћају, враћају се са неким разлогом... Као да се у њима крије неки одговор, рјешење наше ситуације..."
"Мислиш, како да из пећине савладамо ванземаљце, вратимо вријеме уназад и спрјечимо њихову инвазију", насмија се жена саркастично.
"Немам појма... вјероватно је у питању само моја уобразиља, можда само пуста жеља... али кошмари су ми све мање кошмарни спрам ове кошмарне стварности... пожелим да заувијек останем у њима... Чак и онај сиви свијет који тако често сањам дјелује ми попут раја спрам још једног будног периода у овој пећини."
"То си толико пута поновио... да бар можемо заједно да живимо наше кошмаре и снове... да заспемо у њима и више се никада не пробудимо..."
А онда се сјетио реченице, по први пут, сасвим јасно се сјетио реченице. И у онако прохладној пећини протресе га још хладнија језа. Негдје дубоко у себи је знао и као ехо, крену да му навиру нека архетипска сјећања... Оно лице прекопута улице, као у огледалу, чије усне кренуше да се поново помјерају. Да ли је то опет туђинско психотронично оружје на дјелу? Више није знао, више се није могао ни контролисати... Само тихо прозбори: "Служим Мудром Вођи да бих живјео. Живим у грађанском друштву да бих радио. Радим сваки дан да бих се усавршавао. Усавршавам се да бих боље служио."
"Шта си то рекао?"
"Шта сам... ах...", тргну се из транса и понови овога пута свјесно: "Служим Мудром Вођи да бих живјео... Живим у грађанском друштву... да бих радио. Радим сваки дан... да бих се усавршавао... Усавршавам се да бих боље служио", овога пута гласније.
Попут грмљавине, заорише са аплаузи и звиждуци, док га јарка свјетла са сводова пећине дословце оставише у стању бијелог сљепила. Физички бол очних јабучица га је парализовао, док је длановима прекривао очи гласно зајечавши.
"Молим вас, један велики аплауз, за изгубљеног члана наше заједнице! Једном изгубљеног и сада поново нађеног!" преко разгласа, очигледно смјештеног у зидове вјештачке пећине, одјекивао је свечани глас водитеља шоу-програма "Казнено-поправна пећина", док су се с његовим гласом стапали урлици одушевљене публике, која је онлајн пратила страдања младог преступника који је управо пролазио кроз завршну фазу друштвене рехабилитације. Чип имплантиран у његов мозак преносио је уживо све његове кошмаре, вјештачки изазване халуцинације и усађена сјећања публици која се наслађивала његовим реакцијама. За разлику од неколицине претходних преступника, овај је био поприлично жилава сорта.
Мушкарац је покушавао да скине дланове с очију, жмиркајући, а затим их опет прекривши док је стењао од бола. Тек након пар минута поче да назире неке обрисе, попут тамних сјенки у крваво-млијечној измаглици. Није био свјестан шта се око њега дешава. Помисли да је у питању само још један од бројних кошмара, крену према својој драгој, дозивајући јој име, али му она одговори металним смијехом последњег модела хуманоидног киборга Х704, пресвученог спољним слојем прокрвљене вјештачке коже, са учитаним виртуалним моделом свијести његове дјевојке, тј. модификованог и програмираног тако да савршено имитира жену са којом је годинама живјео, прије него што су га ухапсили због разлога који му нису били најјаснији. Наводно је имало везе са отказивањем грађанске послушности и непоштовања радне етике у компанији за коју је радио.
Он, још увијек не схватајући шта се дешава, притрча 'жени' коју је сада мало јасније видјео, посрну на задњем кораку, напипа је и ухвати за руку, која је сада била укочена и хладна. Само је метални смијех допирао из њеног грла, у континуитету, попут смијеха кловна из неког прастарог филма. Он се згрози и врисну, пожељевши да се још једном пробуди из најгорег кошмара од свих које је сањао под утицајем дрога и психотроничних уређаја, који су му мијењали, свијест, сјећања, опажаје и ломили вољу за свих тих неколико мјесеци проведених у пећини. Овога пута, буђења није било. Шок је био исувише јак за његов исцрпљени организам. Момак се згрчи услијед изненадног нервног напада и паде на под вјештачке пећине тресући се и јечећи.
"А сада гласање, поштовани грађани! Имате пет минута да одлучите судбину овог несрећног бунтовника!"
И док се "несрећни бунтовник" тресао и грчио, бацајући пјену на уста, дотле су цифре на сводовима пећине досезале милионску предност за опцију Ц, која је на крају и превладала, над преосталих пет опција.
Музички крешендо досегну свој врхунац пред крај гласања.
"Вријеме је истекло, поштовани грађани, гласање је завршено! Дакле, овога пута сте били хумани, али да ли је то наш несрећни преступник заиста и заслужио? Па... сигурно да јесте када сте ви то тако демократски изабрали! Са укупним бројем од 23 милиона 581 хиљаде и 409 гласова, наши грађани су одлучили да се преступнику са бројем 71278 пресуди по кратком поступку ласерском мрежом! Та-наааааа!"
И док је водитељ завршавао своју реченицу мрежа мегаватних ласера са свода пећине попут сјецкалица за месо испасира несрећног младића у року од једне секунде, изазивајући општу екстазу међу зајапуреном публиком. Само је глава остала нетакнута и израз лица згрченог у дубокој душевној и физичкој боли још је једино говорио кроз какве муке је несрећник пролазио у свом казнено-поправном процесу. Камера ријалитија лагано пребаци фокус са каше меса на лице младића, зумирајући га све док није заузело читав екран, а онда крену одјавна шпица ријалитија "Казнено-поправна пећина". Дивљи ритам, освјетљење слично оном у диско клубовима деветог еона, звиждуци и урлици одушевљене онлајн публике стапали су се у јединствену какофонију, док се четверомјесечни шоу полако приводио крају - барем у овом граду.
Један други младић из зграде Кошнице 8, удаљене свега два километра од "Казнено-поправне пећине" број 951, у којој се изводио поменути ријалити, посматрао је крај програма, без ријечи, потресен и згађен. Стегнутих и блиједих песница, тихо је циједио псовке кроз зубе и проклињао друштво у ком је живјео. Био један од свега пар хиљада оних који су гласали за опцију Ф, а то је да се младић ослободи и да му се укаже сва неопходна њега за што бржи опоравак. Знао је добро, да ће нека од сљедећих жртава "Казнено-поправне пећине" бити управо из те групе од пар хиљада "емотивних бунтовника", када за недељу дана крене нова епизода ријалитија, али његова савјест му није оставила избора, налажући му да притисне тастер Ф на свом холографском монитору. Негласање би са собом носило још оштрије санкције, овако, можда буде имао среће и не изаберу га, а можда буде имао и још мало среће, па упозна и понеког истомишљеника, можда и више њих. Све што треба да уради, то је да у наредних пар сати изврши анализу саобраћаја кроз прокси локалне мреже "Казнено-поправне пећине", захваљујући једном малом сервис клијенту који је тамо инфилтрирао са посљедњим ажурирањем софтвера за пренос уживо из 'пећине', а у чијој је изради и сам учествовао.
"А када се скупи нас неколико стотина, или можда чак и хиљада истомишљеника, тада је већ све могуће..." помисли у себи док је активирао заштиту за претрагу саобраћаја проксија у 'невидљивом' моду како би прикрио, тачније, преусмјерио своје активности.
Администратору мреже "Казнено-поправне пећине", број 951, засвијетли црвена лампица на холографском монитору, отварајући 3Д мапу и центрирајући малу плаву тачку на стан у једној од зграда Мравињака. Најприје у невјерици завртје главом, а онда помисли на нове могућности напредовања у каријери.
"Сјајно", прозбори полугласно уз осмијех, "управо смо добили новог кандидата за наш шоу..."
Буди га непријатан пискутави звук, док отвара очи у стану који је више личио на ћелију од двадесетак квадрата, мрачну и мемљиву. Устаје невољно, отвара прозор и умјесто сунца, кроз густи сиви смог, промаља се блиједи круг, далек и хладан, попут људи на улици испод, док ужурбано јуре, свако својим путем, удубљени у своје мисли, бриге, кошмаре.
Фасаде зграда су офарбане у сиво. Сиви градски аутобуси и трамваји превозе раднике у сивом до њихових сивих радних мјеста. Са великог монитора на згради прекопута гледа га познато лице, препознаје свој лик, као у огледалу само што те ријечи које допиру са усана његове копије, нису његове ријечи. Ни те хладне безизражајне очи, нити те бескрвне усне које се једва помичу, нису његове усне, док понављају попут мантре ријечи од којих га подилази језа: "Служим Мудром Вођи да бих живјео. Живим у грађанском друштву да бих радио. Радим сваки дан да бих се усавршавао. Усавршавам се да бих боље служио."
И буди се, презнојен у кревету, док крај њега, благо се мрштећи у сну, спава његова невјенчана супруга. Кроз ролетне се полако промаља сунце, топло и сјајно, симбол живота чија енергија пулсира билом свих живих бића ове планете. Протеже се задовољан што је иза њега остао кошмар ове прољетне ноћи. Одлази до купатила да се истушира, тихо пјевушећи неку стару поп мелодију, хит док је још био клинац.
Враћа се у спаваћу собу, након десетак минута, освјежен и истуширан, таман на вријеме да искључи аларм на сату, увуче се у кревет поред жене, загрли је руком око струка и крене њежно да јој љуби врат. Она се насмијеши у сну, нешто мазно промумла и настави да спава.
"Љубави, хајде, буди се. Ускоро ће седам сати, морамо да кренемо на посао", пољуби је још једном и благо јој продрма раме, "хајде, дижи се полако..."
Она отвори очи, њене пуне усне се скупише, а поглед, хладан и безизражајан прогута га у моменту.
И поново се буди, гушећи се у покушају да ухвати довољно ваздуха, тетурајући се некако из кревета и гурајући руку низ једњак не би ли извукао језик. Очи му сузе и отичу, и док споља допиру крици и кркљање војника, схвата да је у бункеру, на првој линији фронта и да их је непријатељ управо изненадио нападом нервним бојним отровима, вјероватно сарином. Посрће у трзајима, гушећи се и падајући у кому.
Жели само још једном да се пробуди, али око њега је само тишина, тама, празнина... Као да тоне у ништавило. Мисао му се гаси и он нестаје, разграђује се на молекуле и атоме, који настављају своје независне животе, хранећи друге животне циклусе. На таласима неутрина путује космосом, спушта се на субатомске нивое, за које наука још увијек нема ни представу да постоје, далеко иза бозона и фермиона, кваркова и суперструна. Досеже још једном ништавило и растапа се у апсолутно ништа.
Врисак, први удах ваздуха, топла рука на рамену и забринути глас жене коју воли: "Све је у реду, само си сањао нешто ружно...", док се привија уз њега као да покушава да га из кошмара привуче к себи у јаву, у живот, далеко од мрачних мисли које су га запосјеле. Он дрхти док се лагано исправља, болних и укочених леђа, чекајући да се и ова јава претвори у кошмар, вјечити кошмар, из ког нема буђења.
"Опрости...", прозбори држећи се рукама за главу, полако схватајући гдје се налазе.
"Ти ниси имала море?", промукло је запита, покушавајући да прочисти осушено грло.
"Не, зашто питаш?"
"Некако сам сигуран да покушавају неким психотроничним оружјем да нас истјерају из ових пећина, баш као што смо ми некада паљењем гуме или сумпора тјерали змије из рупа. Само што ми змије нисмо убијали... углавном, не..."
Жена тихо зајеца, а он још помало бунован схвати колику је грешку управо начинио, загрли је и привуче к себи, лијегајући поново на постељу од маховине, у њихов топли брачни кревет.
"Не брини... Нисмо преживјели све ове мјесеце туђинске инвазије да бисмо сада посустали..."
Она покуша да му упути поглед пун наде, чекајући још коју ријеч охрабрења и схвативши тек пар тренутака касније да је он одлутао негдје далеко у својим мислима. Заусти да му каже како се не плаши, али умјесто тога, само стегну његову мишицу својим шакама, знајући да ће то бити довољно.
"Понекада заиста пожелим да сам мртва, као и сви они милиони људи... можда читаве милијарде...."
"Ћути, не говори тако! Захвали Богу..."
"На чему да захвалим? И коме да захвалим? Да захвалим што се кријемо попут пацова, хватајући и једући слијепе мишеве, не видјевши ни дана ни ноћи, ни сами не знамо колико већ дуго, док се ти губиш, вриштиш и трзаш сваки пут када заспиш. Плашим се да заспим крај тебе, једнако колико се плашим и да се удаљимо једно од другог даље од десет јебених метара, плашећи се да те више никада нећу...", заусти да каже 'видјети', а онда се предомисли због апсурдности ситуације и ућута, с обзиром да се у апсолутном мраку пећине нису назирали ни најмањи обриси.
"У праву си... али ипак смо живи за разлику од многих које смо знали. И мене убија ова тама... ово заточеништво...". "Овај живот", помисли, али не рече, умјесто тога помало окуражен узастопним нападима равнодушности и наде изусти: "Онда, хоћеш ли да ризикујемо релативну безбједност пећина и окушамо своју срећу напољу?"
"Не знам... Хтјела бих дјецу, хтјела бих да их одгајам, да их гледам како расту, како личе на нас двоје, али не желим да их гледам како умиру од болести, затрпани фекалијама нас и слијепих мишева, у тами и мемли јебене пећине у коју смо се закопали!"
"Хеј... хеј, смири се, молим те... Среди се, не смијемо сада да изгубимо главу и начинимо неку глупост... Шта ако смо једина два преживјела припадника људског рода...?"
"Онда је човјечанство осуђено на нестанак..."
"Вјероватно и јесте, али ја још увијек не могу да клонем духом..."
Она се благо опусти, уздахну дубоко и прозбори тихим гласом: "ја морам да изађем из ове пећине... полудићу у њој. Тачније, већ се осјећам потпуно неурачунљивом... Ово ме убија... Ово је горе од смрти..."
"Идемо заједно...", прозбори помиреним гласом. И њему је више било доста скривања. Као да је чекао само да она прва попусти, јер као мушкарац, сматрао је својом обавезом и дужношћу да тврдоглаво одоли свим слабостима и растројствима, која су га потресала већ након неколико дана проведених у пећинама.
"Хај'мо, идемо онда. Не желим више да чекам ни тренутка."
"Шта мислиш, шта ће бити с нама?"
"Не знам и више ме ни не занима. Желим само један дах чистог ваздуха, и један поглед било на плаво или сиво, тамно или звјездано небо, желим још једном да видим боје око себе и твој поглед, а онда нека и умрем... трудићу се само да ми посљедња мисао буде лијепа. Можда онда и наставим да живим у њој..."
"Мислиш ли да је то могуће?"
"Шта?"
"Па, живот послије смрти?"
"Не знам... можда, али не желим сада да мислим о томе. Више вјерујем у живот када о томе не размишљам."
"Ти се још увијек надаш."
"Да..."
"А да ипак останемо још мало?"
"Не... идемо напоље."
"Плашим се..."
"И ја..."
"Све што сам рекла, биле су глупости, желим да живим..."
"Хоћеш ли да одем сам, извидим ситуацију, и вратим се по тебе ако је све у реду?"
"Не, никако!" скоро па врисну у очајању.
"Океј, океј...", брзо дода и приви је још чвршће уз себе, "нећемо се раздвајати... шта год да буде, остајемо заједно".
Звук њеног јецања безвремено је одзвањао нијемим сводовима пећина. И он крену да заплаче, али се суздржа у посљедњем тренутку, полако је одвоји од себе, устаде и направи пар корака у правцу излазних ходника, док су му се усне грчиле у очају и безнађу које га је све више притискало
"Гдје ћеш?"
"Само да попијем мало воде...", рече спуштајући се крај пећинског језерцета са топлом и помало киселкастом, али колико-толико исправном, минералном водом за пиће. Умио се нервозно и прогутао неколико крупних гутљаја воде, пожељевши на тренутак да пије цијанид, а онда отресе главом у покушају да растјера црне мисли.
"Знаш, све вријеме мислим како ови кошмари који ми се враћају, враћају се са неким разлогом... Као да се у њима крије неки одговор, рјешење наше ситуације..."
"Мислиш, како да из пећине савладамо ванземаљце, вратимо вријеме уназад и спрјечимо њихову инвазију", насмија се жена саркастично.
"Немам појма... вјероватно је у питању само моја уобразиља, можда само пуста жеља... али кошмари су ми све мање кошмарни спрам ове кошмарне стварности... пожелим да заувијек останем у њима... Чак и онај сиви свијет који тако често сањам дјелује ми попут раја спрам још једног будног периода у овој пећини."
"То си толико пута поновио... да бар можемо заједно да живимо наше кошмаре и снове... да заспемо у њима и више се никада не пробудимо..."
А онда се сјетио реченице, по први пут, сасвим јасно се сјетио реченице. И у онако прохладној пећини протресе га још хладнија језа. Негдје дубоко у себи је знао и као ехо, крену да му навиру нека архетипска сјећања... Оно лице прекопута улице, као у огледалу, чије усне кренуше да се поново помјерају. Да ли је то опет туђинско психотронично оружје на дјелу? Више није знао, више се није могао ни контролисати... Само тихо прозбори: "Служим Мудром Вођи да бих живјео. Живим у грађанском друштву да бих радио. Радим сваки дан да бих се усавршавао. Усавршавам се да бих боље служио."
"Шта си то рекао?"
"Шта сам... ах...", тргну се из транса и понови овога пута свјесно: "Служим Мудром Вођи да бих живјео... Живим у грађанском друштву... да бих радио. Радим сваки дан... да бих се усавршавао... Усавршавам се да бих боље служио", овога пута гласније.
Попут грмљавине, заорише са аплаузи и звиждуци, док га јарка свјетла са сводова пећине дословце оставише у стању бијелог сљепила. Физички бол очних јабучица га је парализовао, док је длановима прекривао очи гласно зајечавши.
"Молим вас, један велики аплауз, за изгубљеног члана наше заједнице! Једном изгубљеног и сада поново нађеног!" преко разгласа, очигледно смјештеног у зидове вјештачке пећине, одјекивао је свечани глас водитеља шоу-програма "Казнено-поправна пећина", док су се с његовим гласом стапали урлици одушевљене публике, која је онлајн пратила страдања младог преступника који је управо пролазио кроз завршну фазу друштвене рехабилитације. Чип имплантиран у његов мозак преносио је уживо све његове кошмаре, вјештачки изазване халуцинације и усађена сјећања публици која се наслађивала његовим реакцијама. За разлику од неколицине претходних преступника, овај је био поприлично жилава сорта.
Мушкарац је покушавао да скине дланове с очију, жмиркајући, а затим их опет прекривши док је стењао од бола. Тек након пар минута поче да назире неке обрисе, попут тамних сјенки у крваво-млијечној измаглици. Није био свјестан шта се око њега дешава. Помисли да је у питању само још један од бројних кошмара, крену према својој драгој, дозивајући јој име, али му она одговори металним смијехом последњег модела хуманоидног киборга Х704, пресвученог спољним слојем прокрвљене вјештачке коже, са учитаним виртуалним моделом свијести његове дјевојке, тј. модификованог и програмираног тако да савршено имитира жену са којом је годинама живјео, прије него што су га ухапсили због разлога који му нису били најјаснији. Наводно је имало везе са отказивањем грађанске послушности и непоштовања радне етике у компанији за коју је радио.
Он, још увијек не схватајући шта се дешава, притрча 'жени' коју је сада мало јасније видјео, посрну на задњем кораку, напипа је и ухвати за руку, која је сада била укочена и хладна. Само је метални смијех допирао из њеног грла, у континуитету, попут смијеха кловна из неког прастарог филма. Он се згрози и врисну, пожељевши да се још једном пробуди из најгорег кошмара од свих које је сањао под утицајем дрога и психотроничних уређаја, који су му мијењали, свијест, сјећања, опажаје и ломили вољу за свих тих неколико мјесеци проведених у пећини. Овога пута, буђења није било. Шок је био исувише јак за његов исцрпљени организам. Момак се згрчи услијед изненадног нервног напада и паде на под вјештачке пећине тресући се и јечећи.
"А сада гласање, поштовани грађани! Имате пет минута да одлучите судбину овог несрећног бунтовника!"
И док се "несрећни бунтовник" тресао и грчио, бацајући пјену на уста, дотле су цифре на сводовима пећине досезале милионску предност за опцију Ц, која је на крају и превладала, над преосталих пет опција.
Музички крешендо досегну свој врхунац пред крај гласања.
"Вријеме је истекло, поштовани грађани, гласање је завршено! Дакле, овога пута сте били хумани, али да ли је то наш несрећни преступник заиста и заслужио? Па... сигурно да јесте када сте ви то тако демократски изабрали! Са укупним бројем од 23 милиона 581 хиљаде и 409 гласова, наши грађани су одлучили да се преступнику са бројем 71278 пресуди по кратком поступку ласерском мрежом! Та-наааааа!"
И док је водитељ завршавао своју реченицу мрежа мегаватних ласера са свода пећине попут сјецкалица за месо испасира несрећног младића у року од једне секунде, изазивајући општу екстазу међу зајапуреном публиком. Само је глава остала нетакнута и израз лица згрченог у дубокој душевној и физичкој боли још је једино говорио кроз какве муке је несрећник пролазио у свом казнено-поправном процесу. Камера ријалитија лагано пребаци фокус са каше меса на лице младића, зумирајући га све док није заузело читав екран, а онда крену одјавна шпица ријалитија "Казнено-поправна пећина". Дивљи ритам, освјетљење слично оном у диско клубовима деветог еона, звиждуци и урлици одушевљене онлајн публике стапали су се у јединствену какофонију, док се четверомјесечни шоу полако приводио крају - барем у овом граду.
Један други младић из зграде Кошнице 8, удаљене свега два километра од "Казнено-поправне пећине" број 951, у којој се изводио поменути ријалити, посматрао је крај програма, без ријечи, потресен и згађен. Стегнутих и блиједих песница, тихо је циједио псовке кроз зубе и проклињао друштво у ком је живјео. Био један од свега пар хиљада оних који су гласали за опцију Ф, а то је да се младић ослободи и да му се укаже сва неопходна њега за што бржи опоравак. Знао је добро, да ће нека од сљедећих жртава "Казнено-поправне пећине" бити управо из те групе од пар хиљада "емотивних бунтовника", када за недељу дана крене нова епизода ријалитија, али његова савјест му није оставила избора, налажући му да притисне тастер Ф на свом холографском монитору. Негласање би са собом носило још оштрије санкције, овако, можда буде имао среће и не изаберу га, а можда буде имао и још мало среће, па упозна и понеког истомишљеника, можда и више њих. Све што треба да уради, то је да у наредних пар сати изврши анализу саобраћаја кроз прокси локалне мреже "Казнено-поправне пећине", захваљујући једном малом сервис клијенту који је тамо инфилтрирао са посљедњим ажурирањем софтвера за пренос уживо из 'пећине', а у чијој је изради и сам учествовао.
"А када се скупи нас неколико стотина, или можда чак и хиљада истомишљеника, тада је већ све могуће..." помисли у себи док је активирао заштиту за претрагу саобраћаја проксија у 'невидљивом' моду како би прикрио, тачније, преусмјерио своје активности.
Администратору мреже "Казнено-поправне пећине", број 951, засвијетли црвена лампица на холографском монитору, отварајући 3Д мапу и центрирајући малу плаву тачку на стан у једној од зграда Мравињака. Најприје у невјерици завртје главом, а онда помисли на нове могућности напредовања у каријери.
"Сјајно", прозбори полугласно уз осмијех, "управо смо добили новог кандидата за наш шоу..."
No comments:
Post a Comment