Моја маленкост:
- Разлика између фанатизма и активизма, лежи прије свега у глави која разоткрива дјелиће истине и смисла у мору лажи и бесмисла. Фанатичној глави довољан је један комадић слагалице, да због њега жртвује све, док активиста жртвује све не за један комадић слагалице, него за откривање истине и разоткривање обмана у цјелости.
Глас из породице:
- Sta je istina? Svako stanoviste je neki ugao gledanja. U najboljem slucaju, istini je blizu ono sto ostane nakon otvorene polemike, ali toga retko ima, a i opet ne znas da li ce se nekada pojaviti argumenti i protiv te istine.
To sto ti smatras celinom, za nekoga je samo delic slagalice.
Jako je komplikovano :)
ММ:
- У сваком случају, однос између активизма и фанатизма, јесте однос између општег и посебног.
Истина је само једна онолико колико живимо у једном простор-времену као цјелини, као реалности чији смо дио, због чега је везујем прије свега за ту једну Васељену у чијим просторно историјским димензијама егзистирамо.
Да није тако, онда баш као што би била истина релативна, биле би релативне и математичке теореме, дефиниције, физички закони (који су релативни само онолико колико су несавршени, али иначе одлично осликавају физичку реалност онолико колико је то тренутно могуће). Та просторно-временска реалност је једна истина и ми смо само једна ситна слагалица у њој, и ма колико се наша гледишта по питању те реалности разликују, тај универзум и даље постоји такав какав јесте.
С друге стране, ако релативизујемо ту реалност, ту истину, зар нећемо морати да релативизујемо и многе друге појмове као што су љубав, толеранција, слобода, правда, који су опет само дјелићи те слагалице? Ако релативизујемо све то, да ли можемо ишта више да учинимо, осим да тупимо како је све релативно и како нема смисла да ишта више чинимо по питању ствари у чије постојање нисмо уопште сигурни?
Или ћемо кренути од ствари које су познате и јасне? Није ли свима јасно да на овоме свијету гладује скоро милијарда људи, а да се храна баца, млијеко просипа, новац троши на војну индустрију, или се пак гомила у трезорима и, успут, штампа по потреби измирења државних дуговања? И то је опет само дјелић слагалице, али дјелић који се гура под рекламне тепихе о шампонима за меку и сјајну косу, здравом пјенушавом напитку из Атланте, или пак кредитима код којих "све може"? Или је то пак само илузија?
Истина је једна колико је једна реалност која нас окружује. Друштвене науке том приликом, покушавају да опишу само један дио те реалности. Природне науке то много боље чине и показују да спој између природе и друштва постоји, јер ако ништа друго, дио смо једнога универзума коме физички припадамо. Онога тренутка када постанемо богови у њему, можда ћемо моћи да тврдимо да смо сазнали истину у цјелости, али да ли заиста мислиш да то може неко постићи за свога живота? Или пак сматраш да вјероватно ни човјечанство никада неће досећи тај ниво? Или, ако човјечанство, некада у некој далекој будућности, разоткрије све тајне видљивог нам универзума, неће открити да постоји безброј других универзума, било духовно било физички одвојених од нашег, који ће од нас захтијевати нека нова учења, и давати нам нове лекције?
Због тога је разлика између активисте и фанатика више него јасна. Фанатик је онај који у једном тренутку каже "ја знам", а активиста је онај који каже "ја желим да сазнам", али тиме не негира своја тренутна сазнања, него им само додјељује одговарајуће вјероватноће. То би неко могао назвати релативистичким погледом на свијет, али то је заправо доста сигуран поглед на свијет, у коме једино ништа није у потпуности искључено, али су неки догађаји толико извјесни да је више него сигурно кладити се на њих. Уосталом, вјероватноћа да нећеш добити овај мој мејл требала би бити мања од 1/1000000000, по неким стандардима, али да ми неко понуди да се кладим на тај догађај, ја бих се свакако кладио да ће стићи на твоју адресу. ;)
ГИП:
- Ne negiram ja tu razliku izmedju fanatika i aktiviste, samo smatram da ljudi sami po sebi nisu osvesceni, niti ce ikada biti. I smatram da svi misle da znaju, ali u stvari nemaju pojma. I ne znam kako to moze da se promeni :)
ММ:
- Ако људи знају шта је љубав, шта је толеранција, шта је разумијевање, шта значи помоћи своме ближњем, шта значи потрудити се за чистији, мирнији, генерално бољи свијет благостања, и уколико мисле да знају шта треба да раде да би такав свијет створили, онда сам ја сретан због њиховог знања. :)
Нажалост, мислим да главни проблем није у томе шта људи знају, него шта осјећају... Мислим да у овоме свијету све више недостаје осјећања љубави и емпатије, једне опште солидарности. Знање са тим има нечега заједничког, у смислу да без да познајеш некога и услове у којима живи, не можеш ни да саосјећаш са њим, али генерално мислим да се људи све више своде на пуке машине, и да ли је то посљедица или узрок - то не знам, али чињеница је да тиме боље обављају своје послове и све мање размишљају својом главом, а нарочито, све мање осјећају својим срцем, барем према моме скромном мишљењу и осјећају - све мање има племенитих осјећања и то је главни проблем нашега друштва. Како и због чега? Како то промијенити? Да ли то мијењати, или пустити природној селекцији да одради своје? Све су то нека питања на које немам одговоре, али за којима трагам. ;)
ГИП:
- Sa ovim bih se skroz slozila. Ja tragam nacinom da to promenim, ali ne mogu da kazem da imam uspeha :)
Mnogo lakse se prepustaju emocijama nazvanim "za dom spremni" nego nekim pozitivnim stvarima...
ММ:
- Обоје трагамо, само проблему прилазимо са различитих страна. Некада сам вјеровао у државу, друштвени систем - вјероватно заоставштина од времена тоталитарног социјализма у ком смо некада живјели, да бих касније почео да сумњам у добронамјерност друштвеног система самог по себи. Та сумња се јавила још средином деведесетих, када је Биљана Плавшић извела државни удар у Републици Српској, 1996. године, а када сам имао свега 16 година. Тада сам рекао да су сви политичари иста гамад, да ми је јасно како се ствари одвијају и без да се бавим политиком, и када сам се окренуо искључиво природним наукама. Онда, десет година касније, прочитао сам двије књиге - једну на препоруку јако добре пријатељице која је у међувремену отишла у САД, а то је "Тhe People's history of the United States", од Хауарда Зина, а другу коју сам сам случајно пронашао на полици библиотеке у Новом Саду: "Неопходне илузије - контрола мисли у демократским друштвима", од Чомског, и то је отприлике довело до тога да се поново активирам.
Само схватање, да постојећи политички систем фаворизује политичаре спремне на све, у поређењу са оним који и даље вјерују и боре се за неке идеале другачије од личног и искључиво страначког успјеха, или су осуђени на пропаст, или немају неке запажене резултате. Само увиђање да све мање часних и поштених људи бјежи од бављења политиком, представљало је коначно аларм који ме је освјестио. Ако и сам даље останем издвојен од политике и политичких збивања, бићу индиректно, али ништа мање, одговоран за све што се у друштву догађа, као што бих био да сам директно укључен. Наравно, како не вјерујем лично у партократију било које врсте, него радије спој директне демократије кроз меритократију и технократију, то никада нисам хтио, нити желим да будем члан било какве странке, али моје ванстраначко дјеловање можда је самим тим чак и више политичко и демократско, посматрано барем кроз слику онога што би демократија заиста требала да представља. ;)
ГИП:
- Da, ali koliko ce imati efekta? Koliko ces uspeti da postignes bilo sta?
ММ:
- Да ли је боље градити брвнару на камену, или зграду на пијеску? Гдје брвнара и зграда представљају резултате напора, а камен и пијесак, прије свега, етичке категорије. ;)
Свако говори, само се глас свих не чује подједнако добро. Постоји шапат одоздо и урлање одозго, и од те вике се не чује глас народа одоздо. Не виде се ни његове патње ни његове потребе, јер више гледамо своја посла, екран свога телевизора или рачунара, него што гледамо лица људи на улицама, у градским аутобусима, поред контејнера. Оно што покушавам, покушавам да допрем до тог народа, али мој глас није дио те олује "одозго", због тога не допире до других, али мој глас, мој шапат, доводи до тога да налазим себи сличне, а можда наш глас буде мало гласнији, мало јаснији? Можда се и утрне, али у сваком случају, неће бити дио једне опште какофоније, чији је главни циљ не да пробуди, не да објасни, него да заглуви слушаоце и сведе их у кавезе сопствене свијести(?), порока и порива. Дио тога не могу да будем - посматрао бих себе као саучесника у једноме убиству различитости које је тренутно у току.
- Разлика између фанатизма и активизма, лежи прије свега у глави која разоткрива дјелиће истине и смисла у мору лажи и бесмисла. Фанатичној глави довољан је један комадић слагалице, да због њега жртвује све, док активиста жртвује све не за један комадић слагалице, него за откривање истине и разоткривање обмана у цјелости.
Глас из породице:
- Sta je istina? Svako stanoviste je neki ugao gledanja. U najboljem slucaju, istini je blizu ono sto ostane nakon otvorene polemike, ali toga retko ima, a i opet ne znas da li ce se nekada pojaviti argumenti i protiv te istine.
To sto ti smatras celinom, za nekoga je samo delic slagalice.
Jako je komplikovano :)
ММ:
- У сваком случају, однос између активизма и фанатизма, јесте однос између општег и посебног.
Истина је само једна онолико колико живимо у једном простор-времену као цјелини, као реалности чији смо дио, због чега је везујем прије свега за ту једну Васељену у чијим просторно историјским димензијама егзистирамо.
Да није тако, онда баш као што би била истина релативна, биле би релативне и математичке теореме, дефиниције, физички закони (који су релативни само онолико колико су несавршени, али иначе одлично осликавају физичку реалност онолико колико је то тренутно могуће). Та просторно-временска реалност је једна истина и ми смо само једна ситна слагалица у њој, и ма колико се наша гледишта по питању те реалности разликују, тај универзум и даље постоји такав какав јесте.
С друге стране, ако релативизујемо ту реалност, ту истину, зар нећемо морати да релативизујемо и многе друге појмове као што су љубав, толеранција, слобода, правда, који су опет само дјелићи те слагалице? Ако релативизујемо све то, да ли можемо ишта више да учинимо, осим да тупимо како је све релативно и како нема смисла да ишта више чинимо по питању ствари у чије постојање нисмо уопште сигурни?
Или ћемо кренути од ствари које су познате и јасне? Није ли свима јасно да на овоме свијету гладује скоро милијарда људи, а да се храна баца, млијеко просипа, новац троши на војну индустрију, или се пак гомила у трезорима и, успут, штампа по потреби измирења државних дуговања? И то је опет само дјелић слагалице, али дјелић који се гура под рекламне тепихе о шампонима за меку и сјајну косу, здравом пјенушавом напитку из Атланте, или пак кредитима код којих "све може"? Или је то пак само илузија?
Истина је једна колико је једна реалност која нас окружује. Друштвене науке том приликом, покушавају да опишу само један дио те реалности. Природне науке то много боље чине и показују да спој између природе и друштва постоји, јер ако ништа друго, дио смо једнога универзума коме физички припадамо. Онога тренутка када постанемо богови у њему, можда ћемо моћи да тврдимо да смо сазнали истину у цјелости, али да ли заиста мислиш да то може неко постићи за свога живота? Или пак сматраш да вјероватно ни човјечанство никада неће досећи тај ниво? Или, ако човјечанство, некада у некој далекој будућности, разоткрије све тајне видљивог нам универзума, неће открити да постоји безброј других универзума, било духовно било физички одвојених од нашег, који ће од нас захтијевати нека нова учења, и давати нам нове лекције?
Због тога је разлика између активисте и фанатика више него јасна. Фанатик је онај који у једном тренутку каже "ја знам", а активиста је онај који каже "ја желим да сазнам", али тиме не негира своја тренутна сазнања, него им само додјељује одговарајуће вјероватноће. То би неко могао назвати релативистичким погледом на свијет, али то је заправо доста сигуран поглед на свијет, у коме једино ништа није у потпуности искључено, али су неки догађаји толико извјесни да је више него сигурно кладити се на њих. Уосталом, вјероватноћа да нећеш добити овај мој мејл требала би бити мања од 1/1000000000, по неким стандардима, али да ми неко понуди да се кладим на тај догађај, ја бих се свакако кладио да ће стићи на твоју адресу. ;)
ГИП:
- Ne negiram ja tu razliku izmedju fanatika i aktiviste, samo smatram da ljudi sami po sebi nisu osvesceni, niti ce ikada biti. I smatram da svi misle da znaju, ali u stvari nemaju pojma. I ne znam kako to moze da se promeni :)
ММ:
- Ако људи знају шта је љубав, шта је толеранција, шта је разумијевање, шта значи помоћи своме ближњем, шта значи потрудити се за чистији, мирнији, генерално бољи свијет благостања, и уколико мисле да знају шта треба да раде да би такав свијет створили, онда сам ја сретан због њиховог знања. :)
Нажалост, мислим да главни проблем није у томе шта људи знају, него шта осјећају... Мислим да у овоме свијету све више недостаје осјећања љубави и емпатије, једне опште солидарности. Знање са тим има нечега заједничког, у смислу да без да познајеш некога и услове у којима живи, не можеш ни да саосјећаш са њим, али генерално мислим да се људи све више своде на пуке машине, и да ли је то посљедица или узрок - то не знам, али чињеница је да тиме боље обављају своје послове и све мање размишљају својом главом, а нарочито, све мање осјећају својим срцем, барем према моме скромном мишљењу и осјећају - све мање има племенитих осјећања и то је главни проблем нашега друштва. Како и због чега? Како то промијенити? Да ли то мијењати, или пустити природној селекцији да одради своје? Све су то нека питања на које немам одговоре, али за којима трагам. ;)
ГИП:
- Sa ovim bih se skroz slozila. Ja tragam nacinom da to promenim, ali ne mogu da kazem da imam uspeha :)
Mnogo lakse se prepustaju emocijama nazvanim "za dom spremni" nego nekim pozitivnim stvarima...
ММ:
- Обоје трагамо, само проблему прилазимо са различитих страна. Некада сам вјеровао у државу, друштвени систем - вјероватно заоставштина од времена тоталитарног социјализма у ком смо некада живјели, да бих касније почео да сумњам у добронамјерност друштвеног система самог по себи. Та сумња се јавила још средином деведесетих, када је Биљана Плавшић извела државни удар у Републици Српској, 1996. године, а када сам имао свега 16 година. Тада сам рекао да су сви политичари иста гамад, да ми је јасно како се ствари одвијају и без да се бавим политиком, и када сам се окренуо искључиво природним наукама. Онда, десет година касније, прочитао сам двије књиге - једну на препоруку јако добре пријатељице која је у међувремену отишла у САД, а то је "Тhe People's history of the United States", од Хауарда Зина, а другу коју сам сам случајно пронашао на полици библиотеке у Новом Саду: "Неопходне илузије - контрола мисли у демократским друштвима", од Чомског, и то је отприлике довело до тога да се поново активирам.
Само схватање, да постојећи политички систем фаворизује политичаре спремне на све, у поређењу са оним који и даље вјерују и боре се за неке идеале другачије од личног и искључиво страначког успјеха, или су осуђени на пропаст, или немају неке запажене резултате. Само увиђање да све мање часних и поштених људи бјежи од бављења политиком, представљало је коначно аларм који ме је освјестио. Ако и сам даље останем издвојен од политике и политичких збивања, бићу индиректно, али ништа мање, одговоран за све што се у друштву догађа, као што бих био да сам директно укључен. Наравно, како не вјерујем лично у партократију било које врсте, него радије спој директне демократије кроз меритократију и технократију, то никада нисам хтио, нити желим да будем члан било какве странке, али моје ванстраначко дјеловање можда је самим тим чак и више политичко и демократско, посматрано барем кроз слику онога што би демократија заиста требала да представља. ;)
ГИП:
- Da, ali koliko ce imati efekta? Koliko ces uspeti da postignes bilo sta?
ММ:
- Да ли је боље градити брвнару на камену, или зграду на пијеску? Гдје брвнара и зграда представљају резултате напора, а камен и пијесак, прије свега, етичке категорије. ;)
Свако говори, само се глас свих не чује подједнако добро. Постоји шапат одоздо и урлање одозго, и од те вике се не чује глас народа одоздо. Не виде се ни његове патње ни његове потребе, јер више гледамо своја посла, екран свога телевизора или рачунара, него што гледамо лица људи на улицама, у градским аутобусима, поред контејнера. Оно што покушавам, покушавам да допрем до тог народа, али мој глас није дио те олује "одозго", због тога не допире до других, али мој глас, мој шапат, доводи до тога да налазим себи сличне, а можда наш глас буде мало гласнији, мало јаснији? Можда се и утрне, али у сваком случају, неће бити дио једне опште какофоније, чији је главни циљ не да пробуди, не да објасни, него да заглуви слушаоце и сведе их у кавезе сопствене свијести(?), порока и порива. Дио тога не могу да будем - посматрао бих себе као саучесника у једноме убиству различитости које је тренутно у току.
No comments:
Post a Comment