- Наш народ је мртав... - закључише двојица пријатеља гласом празним попут посмртног звона.
- Везан, утамничен, подијељен, растрзан... наш народ је неспособан, чак и невољан да васкрсне. На његовим плећима лежи тежина вијекова и историјских дугова које силни, једноставно, нису могли да забораве.
- Дугова борбе за слободу коју данас претварамо у добровољно ропство...
- Знаш, у својој борби да га дигнем из мртвих, и ја сам умро са њим...
- Обојица смо - одговори други пријатељ, након чега утонуше у дуго ћутање, док је ноћ освајала главни град некоћ слободне земље.
Сједјели су на крову зграде са чашама црног вина у рукама изњедреног из срца некадашњих царских винограда. Неуобичајено топла новембарска ноћ била је попут благослова на крају једног исрпљујућег пута, на крају једне дуге и неравноправне борбе која није могла да се добије.
- Одлучио сам...
- Дефинитивно?
- Дефинитивно.
- Знаш да ћеш тамо бити сам у почетку?
- Баш као и ти, зар не?
Обојица се насмијаше и на тренутак одлуташе у својим мислима. Прошла је година дана откако су на истом овом крову разбили испијене чаше вина, очајни и празни, исцрпљени у узалудним покушајима, да се један народ рјечју дигне из обамрлости. Прошла је година дана, а ова новембарска ноћ је била хладна и вјетровита, али их то није спријечавало да и вечерас испију литар домаћег црног вина. Већ сутра ће их путеви одвести на различите стране свијета, али вечерас су ту, можда посљедњи пут заједно, али разбијеним стаклом побратимљени, једном и заувијек.
- Људи не поимају величину и значај устанка народа Чијапаса у својој, наизглед, безнадежној борби против сопствене владе, војске, корпорација, интереса великих сила - укратко против највеће покретачке силе данашњице, силе глобализма; а ти људи су узели пушке у руке, након деценија, да не кажем вјекова угњетавања, и јасно и гласно рекли: "¡Ya basta!"* Упознавши њих, Запатисте, упознао сам свој народ. Схватио сам да је мој народ сваки народ који се бори, који своје достојанство ослобађа и стиче у једној бескомпромисној борби, а не продаје га за милостињу, без обзира на изгледе који су против њега. Тај народ живи у својој борби и ја живим са њим. То је мој народ, то је мој сој, баш као и сваки други народ који је рекао 'не' окупацији своје земље, који је рекао 'не' глобалистичкој асимилацији својих културних достигнућа и вриједности, који је рекао 'не' корумпираности своје владе од стране великих сила и ниских порива својих властодржаца, а који је рекао једно јасно 'да' својој слободи и борби за њу. Жао ми је свих тих људи који не разумију радост слободе и избора борбе за њу. Они ће живјети и једнога дана умријети као робови који слободу никада нису истински осјетили.
- Народ... или боље речено - оно што је од тог народа преостало. Да није овог мог народа, то јест, оног његовог мањег дијела достојног да се назове народом, стајао бих рамe уз раме са тoбом, брате мој. Овако, моје срце вуче на другу страну, у земљу мојих прадједова, јер тамо, на сјеверу своје покрајине, шездесет хиљада мушкараца, жена и дјеце чува оно што је остало од његове нације и државе. Тамо, живи мој народ, који још увијек памти и чува своје обичаје, свој понос и достојанство, сјећање на своје претке и поштовање пред својим потомцима. Остатак тог народа заборавио је дубине из којих је израстао. Заборавио је значај те земље у коју су дубоко усађени његови корјенови, а народ без корјенова је народ без памћења, без прошлости, а народ који нема своју прошлост, тај не може да има ни своју будућност.
- Биће да имамо исте народе... Недостајаћеш ми, брате мој...
- И ти мени брате... али боље је да живимо одвојено са својим народима, него ли да умиремо заједно овдје, међу народом који је већ одавно мртав.
*¡Ya basta! (шпански) - Било је доста!
- Везан, утамничен, подијељен, растрзан... наш народ је неспособан, чак и невољан да васкрсне. На његовим плећима лежи тежина вијекова и историјских дугова које силни, једноставно, нису могли да забораве.
- Дугова борбе за слободу коју данас претварамо у добровољно ропство...
- Знаш, у својој борби да га дигнем из мртвих, и ја сам умро са њим...
- Обојица смо - одговори други пријатељ, након чега утонуше у дуго ћутање, док је ноћ освајала главни град некоћ слободне земље.
Сједјели су на крову зграде са чашама црног вина у рукама изњедреног из срца некадашњих царских винограда. Неуобичајено топла новембарска ноћ била је попут благослова на крају једног исрпљујућег пута, на крају једне дуге и неравноправне борбе која није могла да се добије.
***
- Одлучио сам...
- Дефинитивно?
- Дефинитивно.
- Знаш да ћеш тамо бити сам у почетку?
- Баш као и ти, зар не?
Обојица се насмијаше и на тренутак одлуташе у својим мислима. Прошла је година дана откако су на истом овом крову разбили испијене чаше вина, очајни и празни, исцрпљени у узалудним покушајима, да се један народ рјечју дигне из обамрлости. Прошла је година дана, а ова новембарска ноћ је била хладна и вјетровита, али их то није спријечавало да и вечерас испију литар домаћег црног вина. Већ сутра ће их путеви одвести на различите стране свијета, али вечерас су ту, можда посљедњи пут заједно, али разбијеним стаклом побратимљени, једном и заувијек.
- Људи не поимају величину и значај устанка народа Чијапаса у својој, наизглед, безнадежној борби против сопствене владе, војске, корпорација, интереса великих сила - укратко против највеће покретачке силе данашњице, силе глобализма; а ти људи су узели пушке у руке, након деценија, да не кажем вјекова угњетавања, и јасно и гласно рекли: "¡Ya basta!"* Упознавши њих, Запатисте, упознао сам свој народ. Схватио сам да је мој народ сваки народ који се бори, који своје достојанство ослобађа и стиче у једној бескомпромисној борби, а не продаје га за милостињу, без обзира на изгледе који су против њега. Тај народ живи у својој борби и ја живим са њим. То је мој народ, то је мој сој, баш као и сваки други народ који је рекао 'не' окупацији своје земље, који је рекао 'не' глобалистичкој асимилацији својих културних достигнућа и вриједности, који је рекао 'не' корумпираности своје владе од стране великих сила и ниских порива својих властодржаца, а који је рекао једно јасно 'да' својој слободи и борби за њу. Жао ми је свих тих људи који не разумију радост слободе и избора борбе за њу. Они ће живјети и једнога дана умријети као робови који слободу никада нису истински осјетили.
- Народ... или боље речено - оно што је од тог народа преостало. Да није овог мог народа, то јест, оног његовог мањег дијела достојног да се назове народом, стајао бих рамe уз раме са тoбом, брате мој. Овако, моје срце вуче на другу страну, у земљу мојих прадједова, јер тамо, на сјеверу своје покрајине, шездесет хиљада мушкараца, жена и дјеце чува оно што је остало од његове нације и државе. Тамо, живи мој народ, који још увијек памти и чува своје обичаје, свој понос и достојанство, сјећање на своје претке и поштовање пред својим потомцима. Остатак тог народа заборавио је дубине из којих је израстао. Заборавио је значај те земље у коју су дубоко усађени његови корјенови, а народ без корјенова је народ без памћења, без прошлости, а народ који нема своју прошлост, тај не може да има ни своју будућност.
- Биће да имамо исте народе... Недостајаћеш ми, брате мој...
- И ти мени брате... али боље је да живимо одвојено са својим народима, него ли да умиремо заједно овдје, међу народом који је већ одавно мртав.
*¡Ya basta! (шпански) - Било је доста!
No comments:
Post a Comment