Буђење

Будим се…
Стотину планина на грудима неће зауставити јутарње сунце у оку,
Оловни застори на капцима одувани су мирним југом.
Будим се…
Нема зјапеће ране, нема хектолитра крви да заустави кораке на јутарњој измаглици,
Будим се, у инат зими и љету, љубави и мржњи, будим се…

Непобитно попут смрти, неумитно попут воље,
Корачам са судбином што не мијења страну.

Не чуди се онда што умирем годинама, а рађам се с једном зором,
Сунце је моје име, и ноћ и дан одишу мноме, и сила је у мени заспала.

Будим се…
Стотине руку ме неће зауставити, стотине измишљених сцена, стотине вапијућих очаја ме не може дотаћи,
Дижем се изнад сумрака сломљених душа, дижем се на крилима дјечијег смијеха што осваја небо,
Будим се и устајем, не стајем, попут обелиска исправљен… будан.

Отресам посљедње капи катрана, посљедњи слој пепела, посљедњи прах пелина,
И дижем се, поново рођен, из раке утабане мојом снагом,
И дижем се, као што сам прорекао, онда када ме не очекујеш,
Дижем се, непобитно попут олује што се враћа кући појачана клетвом прогнаних… многоструко.

Будим се…
Настављам даље без јарма и с уздама испод пазуха,
Ствараоца називају уништитељем, јалови заточници гријеха сопствене немоћи, достојни презира и заборава…
Будим се…
Без двојбе, без освртања, без посртања, без ланаца, без стајања, без слуха за претворне вапаје.

Будим се…
С прелаза сна у ноћну мору, с тачке без повратка, одморан и суров,
Сам окупљам неумољиви чопор, достојних и будних, дивљих и неукротивих,
Војску заљубљених у живот и вјеру… у вољу.
Будим се… одавно будан.